САОПШТЕЊЕ СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА ПОВОДОМ ИЗВЕШТАЈА ХЕЛСИНШКОГ ОДБОРА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У СРБИЈИ ЗА 2007. ГОДИНУ

 

Боље је ћутати и бити сматран за будалу, него проговорити и отклонити сваку сумњу. 

Абрахам Линколн 

 

Студенти не треба да се мешају у политику више него што се политика меша у њихове животе. Један по свему политички памфлет завређује пажњу и реакцију студената искључиво ако представља директан напад на оно што уче и на оне који их уче. Један такав памфлет је и Извештај Хелсиншког одбора за људска права у Србији за 2007. годину.

      Ово саопштење се неће бавити минуциозном анализом дотичног ‘’Извештаја’’ у идеолошком или стручном кључу, јер је таквих анализа било доста протеклих дана, и то из пера већих ауторитета за дотична питања него што су то аутори овог текста. Ово саопштење се неће бавити ни правописним грешкама којима овај ‘’Извештај’’ обилује, као ни тиме да ли на Правном факултету Универзитета у Београду предаје Александар Гајић или Александра Гајић, тј. Зоран Станојевић или Зоран Стојановић. Просечан човек који рукује основним средствима модерне технологије и телекомуникација се у то ко предаје на Факултету може уверити овлашним прегледом веб-сајта Факултета, па смо у искушењу да помислимо да ауторима ‘’Извештаја’’ није стало до те истине до које је једноставно доћи. Између осталог, зато сматрамо да је циљ овог ‘’Извештаја’’ да дискредитује Факултет, његове професоре и студенте, користећи се ужасним лажима, подмуклим обманама и грубим кривотворењем истине, без труда, воље и жеље да сазна шта се заиста на Факултету дешава (или барем ко тамо предаје), и зато ће наше саопштење бити засновано на логици, општем образовању и добрим намерама, будући да ове особине очигледно недостају ауторима ‘’Извештаја’’.

      Две су неоспориве чињенице – правници, по природи свог позива, учествују у власти, и то нико, па ни Хелсиншки одбор не може да промени. Власт не може без правника, била та власт добра или лоша. Сходно томе, ни политика не може без правника. У стварности, правници су и Слободан Јовановић, и Слободан Милошевић, и Војислав Коштуница, и Гашо Кнежевић (а судећи по ‘’Извештају’’, правници су само Војислав Шешељ и Коста Чавошки). Правници су и Барак Обама и Димитриј Медведев. Да ли неко због Обаминих или Медведевљевих јавно изнетих политичких ставова критикује Правни факултет Универзитета у Санкт Петерсбургу или Харвард, онако како Хелсиншки комитет критикује Правни факултет Универзитета у Београду због јавно изнетих политичких ставова Косте Чавошког? Да ли неко критикује ове факултете због политике које воде њихови дипломци и професори, као што Хелсиншки комитет критикује Правни факултет због политике његових професора, и то само дела, и то махом тренутно политички неактивних професора, чији је једини грех у очима аутора ‘’Извештаја’’ то што припадају староме режиму (а искуство нас учи да сваки режим временом постане стари)? Просечан човек, онај са почетка текста, се у то може уверити за непуна три минута проведена на интернету.

   Друга неоспорива чињеница произилази из прве – поклањање пажње Кости Чавошком на начин на који се то чини у ‘’Извештају’’ је вишеструка грешка његових аутора. Молимо читаоце да се определе за грешку коју сматрају највећом:

  1. То је кршење основног људског права на слободно изражавање, будући да проф. Чавошки своје јавне наступе користи за изражавање својих политичких ставова, а предавања за подучавање студената основама права (што аутори ‘’Извештаја’’ очигледно нису чули од својих извора, те стога закључујемо да ти извори нису марљиви студенти);
  2. То је брутално занемаривање труда који улажу остали професори и студенти како би Факултет учинили вероватно најпрестижнијом академском институцијом у земљи, са међународном репутацијом коју Хелсиншки комитет нема, нити ће икада имати, ако настави да се више бави Правним факултетом него стањем људских права у земљи. За потврду репутације Факултета питати неког од учесника међународних скупова или такмичења, за које аутори ‘’Извештаја’’ и њихови извори такође не знају, иако се о томе могу обавестити на интернету и у осталим медијима, а често су на њих и уредно позивани;
  3. То је доказ малициозне намере и дуплих стандарда аутора ‘’Извештаја’’, будући да селективност никако не иде руку под руку са критичким преиспитивањем за које се они декларативно залажу у својим јавним наступима.

Такође, вреди поменути да на Правном факултету постоји нешто што недостаје ауторима ‘’Извештаја’’, а то је плурализам мишљења и политичких опредељења, као и толеранција у границама могућег, увек отворена за аргументовану критику. Међу професорима има чланова свих већих парламентарних партија, али у стварима струке скоро сви наступају пре свега као правници (што им се такође у ‘’Извештају’’ замера). Слично је и са студентима. Искључивост аутора ‘’Извештаја’’ је дијаметрално супротна основама демократског друштва које они прижељкују, а њихова усмереност ка Правном факултету као предмету критике је погубна и по њихове партијске другове који раде и студирају на том Факултету. Од искључивог политичара у оклопу псеудо-стручњака је гори само себични искључиви политичар у оклопу псеудо-стручњака, без и једне трунке солидарности.

      Због тога, позивамо изворе аутора ‘’Извештаја’’ да коначно почну да похађају Правни факултет и увере се шта се тамо заиста збива, а ауторе да покушају да одвоје приватне политичке наступе професора од институционалних стручних подвига Факултета, те да дођу на сваку конференцију посвећену демократији, владавини права или људским правима која се одржава на Факултету, јер им је место тамо, а не у новинским ступцима, уколико заиста желе да унапреде културу људских права на овим просторима. На интернету се могу обавестити о овим догађајима, као и о именима професора, или о њиховом тренутном статусу (да ли су нпр. мртви, живи, или у пензији). Уколико занемаре овај пријатељски позив, као и толике друге активности, полемика са њима губи сваки смисао. За љубав, свађу или разговор је потребно двоје, потребна је узајамност. Ако они нама не посвећују пажњу коју ми посвећујемо њима, онда ће сваки њихов даљи вид денунцирања Факултета наликовати разговору лудог човека са сопственом сенком, а њихово бављење људским правима ће наликовати Хитлеровoм бављењy демократијом.

 

Марко Перовић, студент продекан Правног факултета Универзитета у Београду

 

Милош Вазура, председник Студентског парламента Правног факултета Универзитета у Београду

 

Марко Милутиновић, студент проректор Универзитета у Београду, апсолвент Правног факултета Универзитета у Београду