АКАДЕМИЈА

Слободан Јовановић (1958-2008) – 50 – то годишњица смрти

 

 

                        Колегинице и колеге,

                        Даме и господо,

                        Пријатељи Факултета и дела Слободана Јовановића,

                        Драги студенти,

 

 

            Дозволите ми да у својству Декана Правног факултета Универзитета у Београду, у години када најстарија универзитетска институција модерне Србије слави 200-ту годишњицу утемељења, рада и развоја, чија је најстарија чланица управо овај факултет, отворим ову свечану Академију посвећену 50-то годишњици

смрти једног од највећих интелектуалаца модерне Србије – Слободана Јовановића.

 

Интелектуалној јавности Србије није потребно подсећање на то ко је био Слободан Јовановић, али нацији генетски склоној лаком забораву и негацији вредности то ипак треба чинити оваквим поводима. Слободан Јовановић: правник и професор овог факултета, уставноправни писац, историчар, правни теоретичар, политиколог, социолог, компаративиста, биограф, портретиста, стилиста. Организовање ове Академије, отуда, представља знак да институције културе своју часну обавезу неговања и трајне афирмације националних вредности извршавају постојано и опомињуће. Опомињуће да мала држава оскудних интелектуалних ресурса не сме више себи дозволити да своје перјанице, ма у ком времену и ма по ком налогу, одлуком свог суда извршиоца политичке (зло)воље осуди као «издајника и ратног злочинца» на вишегодишњу робију (конкретно двадесетогодишњу), уз губитак свих политичких и грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства ради затирања и имена и дела. У противном, епитет »мале државе» неће више бити само квантитативни већ квалитативно-вредносни.

            Слободан Јовановић родио се у Новом Саду 1869. године (тада Аустро-Угарска), где је његов отац Владимир живео као политички изгнаник из Србије, познат као ватрени предводник најзначајнијег национално-револуционарног покрета де ветнаестог века у Србији и војводини – Уједињене омладине српске. Син Владимира Јовановића први је Србин који је понео име Слободан, по очевој жељи, који је и своју кћер назвао неуобичајеним именом Правда. Слободан Јовановић у трећој години постаје Београђанин. У Београду завршава основну школу и Прву београдску (касније мушку) гимназију. Као државни питомац (стипендиста) уписује Правни факултет у Женеви 1887. године. Као студент посебно се посвећује изучавању јавног права, те са непуних двадесет година пише запажен теоријски рад о демократији пишући «демократији се уписује у добре стране што учи народ да сам собом управља, а у мане јој се рачуна што се врло лако измеће у демагогију». Студије права окончава 1890. године, годину дана проводи на «париском универзитету» изучавајући јавно право, а након тога пет година ради у Министарству иностраних дела. Паралелно се посебно занимао за лепу књижевност, књижевну критику и приказе, на којим пољима је и имао прве важније «пробе пера».

            Године 1897. биран је за ванредног професора (са непуних двадесет осам година) државног права (касније преименованог у уставно право) на Правном факултету београдске Велике школе (претече Универзитета у Београду), што је доказ угледа који је већ тада уживао као млад научни посленик. Године 1905. изабран је за редовног професора (са својих тридесет пет година). Исте године биран је и за дописног члана Српске краљевске академије, а 1908. и за «правог» (по данашњој терминологији «редовног») члана. На Правном факултету Слободан Јовановић наследивши на катедри Милована Миловановића постаје прави утемељивач и неоспоран ауторитет науке уставног права у Србији. На овом факултету остаје све до 1940. године, кад је пензионисан. У два маха биран је и за декана овог факултета (школске 1904/05 и 1909/10. године).  У време балканских и првог светског рата прекида с радом на Факултету и у Академији, а као војни обвезник бива именован за шефа Пресбироа при Врховној команди. За време кратког периода мира бива изабран за ректора Универзитета у Београду. Због свог става према солунском процесу бива уклоњен с дужности шефа Ратног пресбироа и распоређен на рад у Министарству иностраних дела. Учествује као експерт на Конференцији мира у Паризу. За све ово време, као и двадесетак међуратних година, Слободан Јовановић неуморно ради пишући и објављујући бројне радове из области права, опште и националне историје, историје политичких доктрина, социологије, многобројне чланке, приказе књига и др. Непрекидно је и веран сарадник «Архива за правне и друштвене науке», као и «Српског књижевног гласника». Дела Слободана Јовановића, писца ненадмашног стила и језика, читају се, нека то буде поновљено по ко зна који пут, с уживањем. За ректора Универзитета у Београду бива поново изабран 1920. године, а председник Српске краљевске академије постаје 1928. године и остаје три године – до 1931. године. У време између 1932. и 1936. године, у издању издавача «Геце Кона», излазе у седамнаест томова Сабрана дела Слободана Јовановића.

            На оснивачкој скупштини Српског културног клуба 1937. године, чји је задатак да «ради на неговању српске културе у оквиру југословенства» (политичким догађањима и међународним приликама проширен и ангажовањем у актуелним збивањима на политичком пољу), бива изабран за његовог председника. Позив да се прихвати места у влади упућен му је као председнику Српског културног клуба, али и као неоспорном аутпоритету у науци и јавном животу, што постаје у својству потпредседника југословенске владе генерала Душана Симовића, након мартовских демонстрација 1941. године, као једина нестраначка личност, са својих седамдесет две године, поводећи се «за дубоким осећањем дужности тако типичним за њега». Након капитулације Југославије у овом својству «најскромнији човек у овој нескромној земљи», са избегличком Владом напушта, како се доцније и, на жалост, до данас испоставља заувек земљу. У ратним годинама био је годину и по дана председник те владе, а онда поново њен потпредседник. Као председник избегличке владе  имао је више проблема: односи с Хрватима, односи с Двором, односи с домаћином – Енглезима (ниједан службени сусрет с Черчилом), односи с Југословенском војском у отаџбини Дража Михаиловића и грађански рат у отаџбини, односи у влади и др. Што политичке околности, спољне и унутрашње, што недостатак практичног политичког искуства у вођењу политичких игара, учиниле су да један професор права и научник неоспорног ауторитета, доживи практични неуспех у бављењу политиком и да у једној прилици на питање једног свог пријатеља која је најгора влада у нашој историји одговори са себи својственим осећајем за иронију: «Ова моја!» Након познатог исхода Другог светског рата, средином 1946. године, бива оптужен укупно са још двадесет и четири оптужена, на челу са Дражом Михаиловићем, оглашен кривим и осуђен у одсуству на «двадесетогодишњу робију с принудним радом» у својој 77-ој години живота. Бесмисленом пресудом Војног већа Врховног суда ФНРЈ проглашен је «издајником и ратним злочинцем!» Преминуо је 12. децембра 1958, у Лондону, у својој деведесетој години.

            Данас «поништење пресуде није потребно Слободану Јовановићу – ми смо ти којима је катарза неопходна» пише, с правом, академик Миодраг Јовичић. У очекивању тог чина делимична рехабилитација Слободана Јовановића, упркос још тада присутних снажних политичких отпора посусталог и одлазећег комунистичког режима, под притиском институција културе (међу којима је био и овај факултет) и интелектуалне јавности, учињена је објављивањем Сабраних дела, у дванаест томова, 1990. године (11.000 примерака), у издању БИГЗ-а и Српске књижевне задруге, које су приредили Радован Самарџић и Живорад Стојковић. Следећи корак ка том чину учинио је такође овај факултет већ следеће године, 1991, организовањем научног скупа посвећеног његовом делу. Следеће године овај амфитеатар II у коме је Слободан Јовановић држао предавања добио је његово име. Корак даље у том правцу, после нових година грађанског рата бивше Југославије, учинио је опет овај факултет заједно са Српском академијом наука и уметности, 1997. године, организацијом научног скупа посвећеног Слободану Јовановићу са педесетак научних реферата и саопштења који покривају различите области његовог научног стваралаштва. Овај научни скуп усвојио је поруку упућену властима са три захтева: први, поништење пресуде Слободану Јовановићу и стављање ван снаге свих њених последица (што је након доношења одговарајућег закона и учињено 2007. године доношењем одлуке Окружног суда у Београду, чиме  је пресуда којом је осуђен на робију и губитак части проглашена ништавом); други, пренос његових посмртних остатака у земљу и организовање сахране на достојан начин (што још увек није извршено, иако су и након тога у том смислу вођене одговарајуће активности којима се и Правни факултет у сваком моменту прикључивао и које је подржавао), и, трећи, постхумно проглашење за почасног грађанина Београда и називање једне улице или трга његовим именом (што још такође није учињено иако, као и код другог захтева, постоје активности чији је део и овај факултет релевантних културних и политичких институција у том правцу). Нека не остане незабележено да је овај факултет објавио 2004. године из пера академика Миодрага Јовичића књигу «Слободан Јовановић-илустрована монографија», као и да је ове године издао из пера Александра Павковића књигу «Слободан Јовановић-један несентименталан приступ политици», која је и промовисана на овом факултету јуна ове године. Овај спектар активности везаних за име и дело Слободана Јовановића овај факултет завршава управо данас организовањем ове академије у поводу 50-те годишњице смрти.

            Слободан Јовановић, заједно са Томом Живановићем и Живојином Перићем, опште је сагласје, спада у водећи трио највећих и нијансирано оригиналних правних писаца ( у мери у којој право као друштвена наука то уопште и може бити) које је ова земља изнедрила. Ако у овом трију примат у оригиналности свакако са својом синтетичком правном филозофијом и теоријом правне трипартиције има Тома Живановић, такође професор овог факултета, онда по ерудицији, језику, стилу, свестраности и компаративности такав примат свакако заслужује Слободан Јовановић. Неуспео излет у политику који одражава његов морални кредо обележен узвишеним осећајем «дужности према држави» овом ништа не одузима. Означавањем једног од својих највећих амфитеатара именом овог великана српске правне и друштвене мисли, као и организовањем ове академије, у низу других активности, поменутих и непоменутих, у брисању трагова и обележја наше националне и државне срамоте чија је погрешна мета требало да буде и једна оваква личност, а у историјском и вредносном смислу је права мета по логици правичности сам извршилац, овај факултет је показао и показује да зна да правом мером вреднује и да на одговарајуће место у својој и националној историји и памћењу постави своје  посленике, присвајајући их у мери свог доприноса њиховој снази и величини и признајући им истовремено националне и државне домете и величине у мери општег сагласја.

            Надам се и данашњом академијом широко отварама врата, како то и доликује институцијама које трају и дају, за свестрану и критичку расправу о делу Слободана Јовановћа, које расуто у стотине библиографских јединица и до сада недовољно познато широј правничкој и друштвеној јавности, свакако заслужује посебну пажњу наше науке, како би тиме постало незаобилазни део нашег културног наслеђа и темежна одредница нашег културног обрасца. Дуг који имамо према овом корифеју нашег Факултета нећемо испунити објављивањем само његових књига и организациом оваквих и сличних академија, али ћемо га испутнити ако уз то непрестано уносимо у свој лични и заједнички посао колико год можемо истрајности, истинољубивости, правдољубивости, искреног патриотизма и самопрегора који је наш, у свему, велики професор Слободан Јовановић уносио у своја дела.

 

 

            11.децембар 2008.                                         Проф. др Мирко Васиљевић   

                                                                        декан Правног факултета Универзитета

                                                                                                у Београду