СТЕВАН КОСТЕ  ВРАЧАР

 

 

1926 – 2007

 

Стеван К. Врачар рођен је 2. марта 1926. године у селу Круносавље, срез Доњи Михољац, Славонија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Отац му је умро, кад је имао само седам година, 1933. године. Остао је да живи с мајком Јованком и још четири млађа брата. Одрастао је у великом сиромаштву, уз мајку која је била узор пожртвованости, храбрости, честитости. На њеном примеру, млади Стеван Врачар је изградио своју личност, беспримерне доброте, високог морала и храбрости. Такав карактер му је био ослонац али и препрека у друштву, у коме су постојале и другачије вредности и склоности.

Четири разреда основне школе је завршио у свом родном месту. Наредних шест разреда завршио је у Петровграду, у једној од најстаријих гиманазија у Краљевини Југославији (1938-1994). Био је одличан ученик. Због рата морао је прекинути школовање. Наставио је седми и осми разред гимназије у Вршцу, где је положио и велику матуру (1945- 1947).

На Правни факултет у Београду уписао се 1947. године. Дипломирао је 1951. године. Добио је стипендију за последипломске студије, које је отпочео исте године на Правном факултету Универзитета у Београду. За асистента на предмету Теорија државе и права је изабран 1954. године. Докторску дисертацију Социјална садржина функције државно-правног поретка одбранио је крајем 1960. године. За доцента је изабран почетком 1962. године. Имао је дугу и успешну каријеру, прекидану незаслуженим казнама зато што је волео и борио се за своју отаџбину. За редовног професора изабран је 1983. године. Предавао је, поред Увода у право, Филозофију права, Теорију државе и права и Методологију права. Пензионисан је 1992. године. И после пензионисања, предавао је Методологију права, на последипломским студијама, још једну деценију.

   Свој научни рад, професор Врачар је почео у раздобљу великих преображаја у Југославији. Наговештено је напуштање ортодоксног сдржавног социјализма и изградња самоуправљачког друштва. Уверен у неминовност тих промена, професор Врачар је себи дао задатак да изгради нову концепцију о улози државе у социјалистичком друштву. Брижљиво је припремао концепцију на којој ће засновати своју докторску расправу. На темељу те концепције, израдио је кохерентан систем дисертације, што је било од великог значаја, с обзиром да је проблематика дидертације била и остала  попришту идеолошког живота, утицаја, противречности и њиховог разрешавања.

Концепцију Врачареве дисертације чини више међусобно повезаних поставки. Полазећи од тада неупитног става да је марксизам исходиште и општа методолошка претпоставка научног рада, Врачар је устврдио да се марксизам схвата догматски и да се налази на нивоу који је далеко испод онога што су дали класици маркзизма. С друге стране, Врачар је указао на потребу да се марксизам прилагоди потребама савременог друштва и да се једноставним позивањем на Марксова дела не остварује тај задатак. Стога, у центар своје анализе, Врачар је ставио процес политичког конституисања друштва, који постоји у сваком глобално друштву. Утврђујући поставку о јединству државе и права, професор Врачар је устврдио да државно-правни поредак проистиче и егзистира првенствено у оквирима процеса политичког конституисања друштва. Тај процес непосредно детерминише постојање државно-правног поретка, а не процес класне диференцијације. Класна структура друштва, према Врачаревом мишљењу, предствља једну структуру глобалног друштва која је нешто друго и различито од државно-правног поретка као елемента таквог друштва. Ти се слементи у свом историјском развитку показује с одређеним односима паралелизма, а не безусловне функционалне зависности. Стога, по Врачаревом мишљењу, нестанак класне структуре не доводи аутоматски до нестанка државно-правног поретка.

Полазећи од таквих поставки, професор Врачар је закључио да у социјализму као некласном друштву државно-правни поредак не нестаје и да не може нестати, односно он не «одумире» у популарном значењу те речи.

Из повезивања с процесом политичког конституисања друштва проистичу, према Врачаревом мишљењу, не само суштински елементи структуре државно-правног поретка, него и социјална садржина његове функције. Та садржина је изванредно сложена, па се може посматрати у најразличитијим аспектима (класна и друштвена функција државно-правног поретка). Главни моменти садржине друштвене функције државно-правног поретка су: вршење регулаторне улоге у основним друштвеним процесима; реализација друштвеног интереса и, најзад, конституисање солидарне заједнице.

   Прoфесор Врачар је имао ретку част да сарађује с горостасом наше правне мисли, академиком Радомиром Д. Лукићем. Како још његова дисертације није била објављена све до 1965. године, мало студената је препознавало у то време у професору Врачару будуће велико име наше правне науке. Но, једна дискусија о појму права са становишта правне теорије и позитивноправних научних дисциплина, одржана 1963. године на Правном факултету Универзитета у Београду, учинила је Врачарево име познатим. Уследила је затим расправа о плурализму у социјалистичкој демократији, која није била дочекана на нож од политичких цензора. Охрабрен, проф. Врачар објављује у часопису Гледишта (број 8-9/1967) чланак Партијски монополизам и политичка моћ друштвених група. Тим чланком зашпочете су невоље професора Врачара. Након учешћа у «Јуну 1968» и прилога расправи о уставним амандаманима, одржаној на Правном факултету Универзитета у Београду, удаљен је из наставе и премештен у Институт за правне и друштвене науке на Правном факултету у Београду 1972. године.  Његов прилог «Тзв. Уставни амандмани су израз друштвене кризе, али нису и излаз из ове кризе» показао се историјски вредним. Нажалост, у српском друштву најбољи често не бивају награђени него кажњени. Тако се професор Врачар, у том погледу, придружио великанима наше правне мисли: Ђорђу Тасићу, Томи Живановићу, Живојину Перићу, Слободану Јовановићу и многим другим.

Професора Врачара нема физички више међу нама. Но, његова научна дела (поред наведене докторске дисертације, најзначајнија су Структуралност филозофије права и Преиспитивање правне методологије), његов беспрекорни морални лик  и изузетна доброта остају вечно записани у нашим сећањима. Све док траје незаборав, професор Врачар је са нама на Правном факултету Универзитета у Београду, који је увек волео, чак и у моментима кад му је чињена неправда.

 

У Београду, 28. 02. 2007.                                                          Будимир Кошутић