проф. др МИРКО ВАСИЉЕВИЋ

декан Правног факултета Универзитета у Београду

 

 

О КОРУПЦИЈИ НА УНИВЕРЗИТЕТИМА

 

1.      Да ли су на Правном факултету Универзитета у Београду до сада спровођене неке антикорупцијске мере - ако јесу које су то, а ако нису када и каве мере планирате да уведете?

 

Правни факултет Универзитета у Београду је, као што је познато, један од најмасовнијих факултета са око 9.000 хиљада студената и 105 наставника и сарадника. Када би Факултет био у позицији да о овом питању одлучује задржао би се на бројци од 1.000 студената годишње, али упис је одлука Владе, која је често при том мотивисана и социјалним потребама. У околностима оваквог броја, који носи са собом скоро нерешиво питање, организације испита и наставе и поред више од 12.000 м2 простора, разумљиви су и бројни проблеми, каткад и незадовољства студената и приговори необјективности наставника, субјективности и евентуално поткупљивости. Нова Управа, на чијем сам челу у последње две и по године,  учинила је изузетно много, пре свега средствима Факултета, на плану унапређења студентског стандарда на Факултету (нове читаонице са дуплираним капацитетом, нови студентски клуб, студентска компјутерска лабораторија са око 100 компјутера за студенте, нова судница, нова шалтер сала, нове семинарске учионице за вежбе, видео бимови у свим амфитеатрима и семинарима, лифт за особе са хендикепом итд), на плану усклађивања са захтевима Болоњске декларације (нови и савремени наставни план, са обавезном праксом, вредновањем свих форми предиспитних обавеза и свођењем испита на минорну меру, уведени стандарди за уџбенике – ограничен обим и извршено рангирање значаја предмета у пет категорија са одговарајућим бројем бодова, на првој «болоњској» години уведене су менторске групе и сваки наставник и сарадник је добио по 20 студената на посебно «старање» итд.). Све ово би требало да допринесе квалитетнијој настави, бољем познавању наставника и студената и смањењу могућности за разне форме корупције.

Што се тиче самих испита, који се некако по дефиницији највише везују за евентуалну корупцију, поред прописаног обавезног вредновања предиспитних обавеза (може се скупити и до 70 бодова, те остаје за испит још 30), традиционално је обавеза јавности испита (присуство најмање пет студената и једног асистента), предаја Администрацији испитних записника истог дана кад је испит, обавеза сачињавања статистичких извештаја о пролазности на испитима и просеку оцене и слично. Студенти имају и право приговора и захтевања формирања комисије од три члана, што неки студенти и користе. Најзад, радна група ради на пројекту обавезних писмених испита, који би се полагали под шифром и које би истог дана прегледала и саопштавала резултате комисија од два наставника и једног асистента (ово захтева сагледавање и просторних и кадровских могућности у условима толиког броја студената). На Факултету већ две године постоје два сандучета за приговоре и примедбе студената у вези свих појава на Факултету, па наравно и евентуалне корупције било ког вида (за ово време није била ни једна примедба на корупцију «новчане» природе, али је било доста примедби у вези некоректности наставника на испиту или неуредног одржавања часова или примедби на рад Администрације и слично). И, коначно, Факултет припрема сопствену анкету  у вези система наставе и испита, а посебно било које форме корупције, коју ће ускоро спровести анонимно на узорку од најмање 1.000 студената, која би била основа за даље мере унапређења транспарентности испита.

 

2.      Да ли можете да прокоментаришете аферу хапшења професора Правног факултета у Крагујевцу?

 

Као правник, могао бих рећи да и у овом случају важи претпоставка невиности, као значајна правна тековина људских права и слобода. Ипак, као припадник универзитетске академске заједнице, који са професионалном одговорношћу већ скоро три деценије обавља часну педагошку и научну мисију, каквим ме верујем препознаје свеколика добронамерна јавност ове земље, не желим да негирам да постоји широко распрострањено уверење да је корупција, а посебно она најприземнија и најнечастивија: «продаја испита за новац» присутна у нетолерантној мери већ дуже време на универзитетима, како државним тако и приватним (различите су само форме), као уосталом и у другим делатностима и професијама. Правни факултет у Крагујевцу је у овом погледу изгледа само врх «леденог брега». Тражити оправдање за ову појаву на било ком терену (нефункционисање државе, транзиција, неефикасност права и судова, присутност исте појаве са истим димензијама и у другим јавним службама и слично) за мене је неприхватљиво, као што је неприхватљиво и уверење да сами факултети или универзитети могу изаћи на крај са овом појавом предузимањем неких антикорупцијских мера, на парцијалном или општем плану или, пак, уз помоћ полиције, тужилаштава и судова.

 

3.      Шта мислите о мерама за борбу против корупције које је усвојио Сенат Универзитета у Кагујевцу и то што је Министарство просвете увело посебну телефонску линију за  пријаву корупције и да ли мислите да ће то спречити корупцију?

 

Дакле, по мом уверењу «антикорупцијске мере» које је «у изнуди» усвојио Сенат Универзитета у Крагујевцу, саме или у садејству са мером «телефонског цинкарења» коју, у недостатку сопственог система и концепта, славодобитно предложи ресорно министарство могу да значе корак напред, али ни у ком случају оне нису дорасле степену озбиљности ове друштвене појаве, која је у овом или оном степену, признали ми то или не, већ озбиљно нагризла светост универзитета Србије и светост мисије универзитетских професора. Зарад очувања ове светости, универзитета и професора, без чега нема будућности ове земље, покушајмо да дамо адекватне одговоре тежини «болести».

 Нека ми овом приликом буде дозвољено да за своју професију, која поред медицине, због своје вокације  (ради се о кадровима који обезбеђују стабилност саме државе) мора да буде најрезистентнија на све појаве и видове корупције, изложим само неколико општих премиса за свођење корупције на толерантну меру у домену појединачних случајева за полицију и судове а који не представљају посебну друштвену опасност (не гајим илузије о искорењивању). По мом уверењу кључ овог је стварање системских претпоставки да култ знања (суштина) однесе превагу над култом звања и диплома (форма). У ове претпоставке спада приватизација привреде (приватне власнике интересују људи са знањем и спроводиће више система тестова и пробног рада) и реформа државне и локалне управе и правосуђа (која би обавезно укључила тестирање и пробни рад за пријем у радни однос). Елиминисањем запошљавања у државној и локалној управи и правосуђу «преко везе» (где се у највећем делу запошљавају управо дипломирани правници), елиминише се култ дипломе и стеченог формалног услова за запошљавање, а у први план ставља суштаствени елемент – знање, чиме студенти права губе реални интерес да «купују испите» јер су на вишеструком губитку. Ову претпоставку може да обезбеди само држава, а не факултети или универзитети антикорупцијским мерама. Ако држава у овом смислу не одради свој посао, укључујући и приватизацију највећег дела јавног и локалног сектора привреде, никакве антикорупцијске мере које предузимају факултети или универзитети, бар у правничкој професији, не могу дати потребне резултате. Ово, наравно, не значи да факултети и универзитети не треба са своје стране да чине све да се појаве корупције сведу на толерантну (конкурентно упоредиву) меру, што важи и за полицију и судове, али без отклањања самог узрока, овако лоцираног, неће се створити претпоставке да се не створи нека нова афера, истог или сличног типа. Дакле, само ако сви урадимо свој део посла резултат неће изостати. У противном, једна афера ће стизати другу и помагати јој да ишчезне из критичке свести и утицаја јавног мњења и загуби се негде у судским архивама, под теретом прашине, а да никада не исплови на светлост дана, чиме ће само, као небројено пута до сада (на жалост и срамоту права и правде), само потхрањивати и охрабривати нове случајеве. Покажимо сви заједно да и поред свог «блата» имамо снаге за прекид таквог пута и пођимо одлучно у сусрет одговорној држави, са одговорним и професионалним институцијама и професионалцима зналцима, о чијем се интегиритету сви морају бринути, на челу са медијима, јер се институције и професионалци зналци не стварају преко ноћи.