Prof. dr Dejan Popović,
rektor
Univerziteta u Beogradu
Zadužbina Ilije M. Kolarca
Beograd, 12. mart 2005. god.

 

 

 

 

GOVOR NA SVEČANOSTI OBELEŽAVANjA STOGODIŠNjICE PRVOG ZAKONA O UNIVERZITETU U SRBIJI

 

 

 

Кoleginice i kolege,

Dame i gospodo,

 

Okupili smo se na današnji dan da, obeležavajući Dan Univerziteta u Beogradu, proslavimo i veliki jubilej sto godina od donošenja prvog Zakona o Univerzitetu u Srbiji. Marta 12. godine 1905. Kralj Petar I potpisao je ukaz o proglašenju Zakona o univerzitetu, pa je tako sistem visokog obrazovanja u našoj državi postavljen u okvire, ustanovljene u skladu sa najvišim akademskim standardima onoga vremena, koji su izdržali sva iskušenja tokom XX veka i u osnovi ostali na snazi i do današnjih dana. Univerzitet je svečano otvoren 15. oktobra 1905. godine, što će na odgovarajući način biti obeleženo na jesen ove godine. Sa pravom, dakle, možemo celu 2005. smatrati jubilarnom – godinom Univerziteta u Beogradu.

Donošenje prvog Zakona o univerzitetu, međutim, nije čin kojim je visoko obrazovanje u Srbiji inicirano. Univerzitet predstavlja instituciju koja se može smatrati jednim od najvećih doprinosa naroda Evrope svetskom kulturnom nasleđu. Prvi univerziteti nastali su u zapadnoj Evropi između XI i XIV veka da pomenem samo Bolonju, Pariz, Oksford, Padovu i Prag. Područje Balkana je već od polovine XIV stoleća počelo da pada pod otomansku vlast, tako da nije bilo vremena da srednjevekovni način školovanja po manastirima (u Srbiji, recimo, u Hilandaru, Studenici, Ravanici ili Manasiji) preraste u sistem univerzitetskog obrazovanja. Zato u jugoistočnoj Evropi univerziteti nastaju tek posle oslobođenja od Turaka dakle, ne pre XIX veka. Srpski narod je podigao ustanak protiv otomanske vlasti 1804, a već 1808. godine je u oslobođenom Beogradu, na predlog enog Srbina iz tadnje Austrije Dositeja Obradovića, osnovana Velika škola. Na njoj je školovanje trajalo tri godine, a prvi profesor bio je Ivan Jugović, pravnik sa peštanskom diplomom. Među učenicima su se nalazili i Vuk Stefanović Karadžić, Lazar Arsenijević Batalaka i dr. Prva Velika škola ugasila se sa propću Prvog srpskog ustanka 1813. godine.

Posle uspeha Drugog srpskog ustanka i višegodišnjih diplomatskih napora Miloša Obrenovića, sultanovim haterifom iz 1830. godine Srbija je dobila status vazalne države. Godine 1838. osnovan je u Kragujevcu Licej prvo u dvogodišnjem, a od 1840. godine u trogodišnjem trajanju. Kada je 1841. godine Licej preseljen u Beograd, dobio je, pored inicijalnog Filozofskog, i Pravno odeljenje. Prirodno-tehničko odeljenje osnovano je 1853. godine. Na Licej su se mogli upisati samo kandidati koji su završili gimnaziju. Nastavu su držali najistaknutiji intelektualci toga vremena Jovan Sterija Popović, Dimitrije Matić, Janko Šafarik, Đura Daničić, Josif Pančić i drugi. Na čelu Liceja nalazili su se rektor i Savet. Prvi rektor Liceja bio je Atanasije Nikolić, profesor geodezije i matematike.

Možemo, dakle, konstatovati da je poslednjih godina prve vlade kneza Miloša, za vreme prve vlade kneza Mihaila i u doba ustavobraniteljstva ne samo shvaćen značaj visokog obrazovanja za konstituisanje Srbije kao moderne evropske države, nego je učinjen odlučujući korak na putu njenog uključivanja u sistem koji bismo, kazano današnjim rečima, mogli označiti kao "evropsku akademsku zajednicu". Licej je, ponovimo, osnovan 1838. godine gotovo istovremeno sa Otovim univerzitetom u Atini, najstarijom grčkom visokoškolskom ustanovom, a 22 godine pre prvog rumunskog univerziteta, formiranog 1860. u Jašiju od strane kneza Aleksandrua Joana Kuze, 25 godina pre prvog otomanskog univerziteta Darulfununa, nastalog u Istanbulu 1863. godine i 50 godina pre prve bugarske institucije visokog obrazovanja Višeg pedagoškog kursa u Sofiji, koji je počeo sa radom 1888. godine.

 24. septembra 1863. godine donet je Zakon o ustrojstvu Velike škole, kojim je Licej transformisan u Veliku školu. Ova ustanova smeštena je u zdanje koje je jedan od najbogatijih Srba toga vremena kapetan Miša Anastasijević poklonio "svome otečestvu", a koje se i danas smatra jednim od najlepših u Beogradu. Velika škola je u svome sastavu imala tri fakulteta – Filozofski, Pravni i Tehnički. Njome su upravljali rektor i Akademijski savet (u čijem su radu do 1896. godine učestvovali rektor i svi profesori i suplenti Velike škole, a od 1896. godine samo rektor i svi redovni profesori).

Velika škola je imala znajnu reputaciju, ne samo u Kneževini (Kraljevini) Srbiji, nego i u evropskim razmerama. Njeni najistaknutiji nastavnici školovali su se na vodećim inostranim univerzitetima, a zatim, sa katedri Velike škole, održavali intenzivnu saradnju sa svojim ranijim profesorima i kolegama. Pomenimo Stojana Novakovića, Gligorija–Gigu Geršića, Čedomilja Mijatovića, Simu Lozana, Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića Alasa, Jovana Žujovića, Milana Jovanovića–Batuta i druge. Njihovim delom Srbija je postala punopravni član tadašnje evropske akademske zajednice. Grupa mlađih nastavnika, koji će punu afirmaciju steći početkom XX veka, već je uživala lep ugled u okvirima Velike škole. Tu su, između ostalih, i Bogdan Popović, Slobodan Jovanović, Brana Petronijević, Živojin Perić i Stanoje Stanojević. Velika škola predstavljala je akademsku sredinu u kojoj su uveliko formirani visoki univerzitetski standardi i u kojoj je vladala univerzitetska autonomija: ostalo je da se zakonom uredi njena transformacija u univerzitet.

Zakon o Univerzitetu iz 1905. godine zajemčio je autonomiju Univerziteta, proklamujući da su "nastavnici slobodni u izlaganju svoje nauke". Stupanjem na snagu ovog zakona, svi zatečeni nastavnici Velike škole stavljeni su na raspolaganje i podvrgnuti izboru u univerzitetska zvanja (redovni profesor, vanredni profesor i docent) na osnovu strožih kriterijuma. Uveden je numerus clausus za sva zvanja, pa je tako, recimo, Filozofski fakultet mogao da ima najviše deset, Tehnički fakultet najviše šest, a Pravni fakultet najviše četiri redovna profesora. Na čelu Univerziteta bio je rektor, dok su fakultete vodili dekani. Rektor i dekani činili su Univerzitetsku upravu, a rektor i svi profesori Univerzitetski savet.

Ugled Univerziteta u Beogradu u periodu 1905–1914. godina uzdizali su njegovi profesori – kako oni već afirmisani na Velikoj školi, od kojih sam neke već pomenuo, tako i oni, nešto mlađi, koji su svoju karijeru uglavnom započeli na Univerzitetu: Toma Živanović, Ivan Đaja, Veselin Čajkanović, Tihomir Đorđević, Pavle Popović, Jovan Skerlić i drugi. Na sva tri fakulteta (Filozofskom, Pravnom i Tehničkom) nastava se i dalje odvijala u Kapetan Mišinom zdanju, a broj studenata se uvećavao (u 1905 788; u poslednjoj godini pred izbijanje Prvog svetskog rata oko 1.500). Za vreme balkanskih ratova (1912–1913) izvođenje nastave bilo je poremećeno, a tokom Prvog svetskog rata Univerzitet nije radio.

U periodu između dva svetska rata Univerzitet u Beogradu nastavio je da se razvija. Do obnove njegovog rada došlo je 1. maja 1919. godine. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji, nastavila se primena srpskog Zakona o Univerzitetu iz 1905. godine, sve dok 1930. godine nije donet novi Zakon o univerzitetima. Već 1920. godine osnovana su i počela sa radom tri nova fakulteta, inače navedena u Zakonu o Univerzitetu iz 1905. godine Medicinski, Bogoslovski i Poljoprivredni, pri čemu su im dodeljene posebne zgrade. Početkom dvadesetih godina obrazovani su Filozofski fakultet u Skoplju i Pravni fakultet u Subotici – oba u sastavu Univerziteta u Beogradu. Tehnički fakultet je podeljen na pet odseka (Arhitektonski, Građevinski, Mašinsko-elektrotehnički, Hemijski i Kulturno-tehnički i geodetski), a dobio je i novu zgradu. Godine 1932. Poljoprivredni fakultet je postao Poljoprivredno-šumarski, a 1936. osnovan je Veterinarski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je 1937. godine formiran Farmaceutski odsek. Nastava na Pravnom fakultetu u školskoj 1940/41. godini započela je u novoj zgradi.

Povećanje broja fakulteta praćeno je porastom broja nastavnika i studenata: uoči Drugog svetskog rata na Univerzitetu je radilo preko pet stotina nastavnika i studiralo oko deset hiljada studenata. Brojni dobrotvori su pomenuću samo Luku Ćelovića-Trebinjca – omogućili da Univerzitet stekne značajnu imovinu i da se stotine siromašnih studenata, zahvaljujući stipendijama, koliko-toliko normalno školuju. Univerzitet u Beogradu predstavljao je najznačajniju akademsku instituciju Kraljevine Jugoslavije, središte naučnog, obrazovnog i kulturnog života. Pored već pomenutih velikana, njegov visoki ugled pronosili su i Milutin Milanković, Vladimir Ćorović, Đorđe Tasić i drugi. Profesori i studenti Univerziteta u Beogradu činili su i svojevrstan centar otpora totalitarizmu, koji se – u ono "vreme netrpeljivih" postepeno širio po Evropi. Ma koliko se ideološki međusobno razlikovali, i oni građanskih uverenja i oni levo opredeljeni ozbiljno su shvatali pretnju od fašizma. Zbog takve antifašistke orijentacije Beogradski univerzitet platiće visoku cenu u periodu koji će uslediti posle izbijanja Drugog svetskog rata.

Univerzitet u Beogradu prekinuo je rad 1941. godine, kada je zemlja okupirana od strane nemačke vojske. Za vreme okupacije samo su povremeno održavani pojedini oblici nastave i ispiti na nekim fakultetima. Mnogi studenti bili su aktivni pripadnici pokreta otpora, pri čemu je veliki broj onih koji su izgubili život. Pojedini profesori zatočeni su u fašistke logore, u kojima su neki, poput Đorđa Tasića i Mihaila Ilića, streljani.

Posle oslobođenja, 1945. godine, nova komunistička vlast je obnovila Univerzitet, kojom prilikom je jedan broj predratnih profesora iz ideoloških razloga udaljen (Toma Živanović, Dragoljub Jovanović, Božidar S. Marković, Aleksandar Kostić i mnogi drugi). Bastion demokratskih ideja i akademskih sloboda u periodu do Drugog svetskog rata, Univerzitet u Beogradu je, kao i ostali univerziteti u FNRJ, odnosno SFRJ, u posleratnom razdoblju stavljen pod politku kontrolu. Izbori za rektora i prorektore, dekane i prodekane obavljani su, kao i pre rata, od strane pripadnika akademske zajednice, ali je postojao faktički uticaj Komunističke partije na kadrovska rešenja. Pri tome se mora konstatovati da se, uprkos ovome, prilikom ovih izbora najčešće vodilo računa o visokim univerzitetskim standardima. Kvalitet je, u načelu, obezbeđivan i kod izbora novih kandidata u nastavnička zvanja, a većina profesora koji su svoju univerzitetsku karijeru započeli između dva svetska rata zadržana je, prihvaćena i dobila priliku da se dalje bavi naučnim i nastavnim radom. Sve to je omogućilo da Beogradski univerzitet zadrži svoju vodeću poziciju u relativno velikoj tadašnjoj jugoslovenskoj državi. Štave, otvaranje Jugoslavije prema svetu, do kojeg je došlo tokom pedesetih godina i kasnije, stvorilo je uslove da se obnove predratni međuuniverzitetski kontakti i uspostavi saradnja sa mnogim drugim univerzitetima naročito u novooslobođenim državama. Veliki broj inostranih studenata studirao je na Beogradskom univerzitetu, a njegovi su nastavnici postali cenjeni gostujući profesori na uglednim univerzitetima širom sveta.

Ako se posmatraju promene u strukturi Univerziteta u posleratnom periodu, zapaža se trend povećanja broja fakulteta. Godine 1945. osnovan je Farmaceutski fakultet, dok se 1947. od Filozofskog fakulteta odvojio Prirodno-matematički fakultet (koji će se 1995. godine podeliti na Biološki, Geografski, Matematički, Fizički i Hemijski fakultet, kao i na Fakultet za fizičku hemiju). Godine 1947. Ekonomsko-komercijalna visoka škola pretvorena je u Ekonomski fakultet. Sledeće godine Univerzitet je podeljen na tri samostalne organizacije: Univerzitet, Veliku medicinsku školu i Veliku tehničku školu. Te godine osnovan je Stomatološki fakultet, a Velika tehnička škola podelila se na šest fakulteta: Arhitektonski, Građevinski, Elektrotehnički, Mašinski, Tehnološki i Rudarski. Njima se 1949. godine pridrio Geološki fakultet, koji je 1956. fuzionisan sa Rudarskim, postavši Rudarsko-geološki fakultet. Godine 1949. Poljoprivredno-šumarski fakultet se podelio na Poljoprivredni i na Šumarski fakultet, a 1952. Pravoslavni bogoslovski fakultet je aktom Vlade NR Srbije izdvojen iz sastava Univerziteta u Beogradu. Velika medicinska i Velika tehnička škola ponovo su se pripojile Univerzitetu u Beogradu 1954. godine. Pod okriljem Beogradskog univerziteta obrazovali su se univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, kao i u Titogradu (današnja Podgorica). S pravom se me konstatovati da je Univerzitet u Beogradu bio alma mater gotovo svih univerziteta na podrju Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Sâm Univerzitet u Beogradu granao se i dalje: 1960. osnovan je Saobraćajni fakultet, a iste godine iz Filozofskog fakulteta izdvojio se Filološki fakultet. Dve visoke škole su 1968. godine pretvorene u nove fakultete Fakultet za fizičku kulturu i Fakultet politkih nauka. Tri godine kasnije, osnovan je Fakultet organizacionih nauka, 1975. Defektolki,

1977. Fakultet civilne odbrane, a 1993. Učiteljski fakultet. Konačno, 2004. godine, poništavanjem akta o izdvajanju iz sastava Univerziteta, Pravoslavni bogoslovski fakultet je vraćen pod okrilje Univerziteta u Beogradu. U momentu obeležavanja stogodišnjice prvog Zakona o Univerzitetu u Srbiji, Univerzitet u Beogradu u svojem sastavu ima 31 fakultet i pet naučnih instituta.

Broj studenata Univerziteta u Beogradu stalno se povećavao u posleratnom periodu, tako da je početkom šezdesetih godina dostigao 50.000, dok ih je u školskoj 2004/05. godini na osnovnim studijama 71.683. Od osnivanja pojedinih fakulteta do početka školske 2004/05. godine, na Univerzitetu u Beogradu diplomiralo je ukupno 322.288 studenata. Veliki priliv studenata bio je podstaknut liberalizacijom upisa i pravom na vanredno studiranje. Posle izvesnog vremena, upis je ograničen upisnim kvotama za svaki fakultet, a pravo na upis ste se na osnovu rezultata na kvalifikacionom ispitu i uspeha u srednjoj školi.

Od kraja pedesetih godina organizovane su postdiplomske studije za sticanje akademskog naziva magistra nauka, koji je, počev od 1966. godine, postao preduslov za prijavljivanje doktorske disertacije. Do danas je na Univerzitetu u Beogradu stečeno 20.707 diploma magistra nauka, a odbranjene su 12.073 doktorske disertacije.

Uporedo sa brojem studenata na osnovnim i poslediplomskim studijama, povećavao se i broj nastavnog i pomnog nastavnog osoblja. Danas na Univerzitetu u Beogradu radi 2.539 nastavnika (od čega 1.025 redovnih profesora, 706 vanrednih profesora i 808 docenata), 2.411 asistenata i drugih saradnika u nastavi i 2.807 pripadnika vannastavnog osoblja.

Kako god ocenjivali političke i ekonomske prilike u zemlji od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka, ne možemo zanemariti činjenicu da je Univerzitet bio u usponu, da su njegovi profesori bili kompetitivni na međunarodnom tržištu i u dobroj meri uvavani u domaćoj sredini, u kojoj se, inače, oduvek nerado prihvataju proroci. Studenti Beogradskog univerziteta davali su značajan doprinos obnovi i izgradnji – upotrebljavam reči koje iz današnje perspektive mogu izgledati pomalo arhaično, jer verno pokazuju entuzijazam mnogih generacija koje su gradile Novi Beograd ili autoput Beograd Zagreb i estvovale na brojnim drugim radnim akcijama. I u godinama punim elana i nešto kasnije, kada su se socijalne prilike stabilizovale, imali smo Univerzitet kojim smo se mogli ponositi i po kojem smo prepoznavani u drugim sredinama. Prisetimo se samo priznanja koja je naš Univerzitet, dobio 1988. godine, prilikom proslave 150 godina visokoškolske nastave u Srbiji.

Potpunija ocena o razvoju Beogradskog univerziteta ipak se ne može dati ukoliko se ne osvrnemo na njegovu ulogu u društvenim zbivanjima tokom pola veka od oslobođenja zemlje u Drugom svetskom ratu. Juna 1968. godine izbile su na Univerzitetu u Beogradu studentske demonstracije, u kojima je zahtevano ukidanje prevelikih socijalnih razlika i iskazano nezadovoljstvo prema stanju u društvu. Kasnije je, zbog inspirisanja i podavanja studentskog pokreta, s Univerziteta udaljeno više nastavnika pre svega sa Filozofskog fakulteta (Ljubomir Tadić, Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Dragoljub Mićunović, Zagorka Pešić-Golubović i drugi). U prvoj polovini sedamdesetih godina, zbog stručnog suprotstavljanja zvaničnoj politici rekonstituisanja Federacije, čistka je pogodila i Pravni fakultet, čiji je profesor Mihailo Đurić osuđen na zatvor i poslat na izdržavanje kazne, dok je nekoliko drugih nastavnika i saradnika odstranjeno sa Fakulteta (Andrija Gams, Aleksandar Stojanović, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški i drugi).

Univerzitet u Beogradu je, uprkos ovakvim merama vlasti, ostao jedno od najvažnijih središta intelektualnog života u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, mesto na kojem su formirane generacije mladih ljudi, obrazovane u duhu pripadanja evropskim civilizacijskim vrednostima i osposobljene da nastave studiranje i na najprestnijim svetskim univerzitetima. Ne sme se, međutim, prevideti da je okrenje koje u osnovi nije bilo demokratsko predstavljalo ambijent u kome su se mogli formirati i drukčiji "kadrovi" – netolerantni, autoritarni, šovinistički. Ovakva ocena, naravno, odnosi se na sve univerzitetske sredine u tadašnjoj Jugoslaviji. Sudbina jugoslovenske države na neki način svedoči o snazi sila destrukcije, koje su, u vremenu kada se srušio berlinski zid i kada je Istočna Evropa krenula putem tranzicije, uspele da zaustave njen demokratski preobražaj i tako je razbiju.

Raspad SFRJ i formalno uspostavljanje višestranačkog sistema istakli su Univerzitet u Beogradu u prvi plan politkih borbi koje su obeležile poslednju deceniju dvadesetog veka. Njegovi nastavnici i studenti uspeli su da se pred kraj osamdesetih godina izbore za zakonske garancije autonomije univerziteta i akademskih sloboda, ali je od mog početka devedesetih za većinu na Univerzitetu postalo jasno da Srbija kasni sa tranzicijom i da će zbog izolacije u odnosu na Evropu nastupiti najteže posledice. Studentske demonstracije u martu 1991. i u junu 1992. godine pokazale su da je Beogradski univerzitet najžešći centar otpora retrogradnoj i nedemokratskoj politici tadašnjih vlasti. Prvima su tenkovi, izvedeni na ulice Beograda uveče 9. marta, primorani da se vrate u kasarne i, makar privremeno, zaustavljena represija. Iz drugih je proizašla Deklaracija Univerziteta u Beogradu.

Deklaracija iz juna 1992. godine ostala je svedočanstvo o odgovornosti koju su profesori i studenti osećali pred nadolazećim tragedijama i intelektualnoj hrabrosti da se velika zabrinutost blagovremeno predoči javnosti. Na poruke Deklaracije usledila je reakcija vlasti: rektor Rajko Vračar, koji je stavio svoj potpis ispod nje, a njenu sadržinu hrabro i u lice saopštio onome na koga je u stini i bila adresovana, smenjen je.

Njegov naslednik je, crpeći vlastiti legitimitet iz političke sfere, umesto iz akademske zajednice, u zimu 1996/97. godine propustio da oseti opravdanost studentskog gneva zbog manipulacija izbornim rezultatima. Tek posle više od sto dana masovnih studentskih demonstracija i obustave nastave na gotovo svim fakultetima, bio je primoran da podnese ostavku, a vlasti su priznale prave rezultate lokalnih izbora u Beogradu.

U nastojanju da uguši demokratski potencijal Beogradskog univerziteta, ocenjujući ga kao glavnu pretnju totalitarizmu, režim je u junu 1998. godine pribegao drakonskim merama. Tada donetim Zakonom o univerzitetu ukinuta je autonomija univerziteta i ugene su akademske slobode: rektora i dekane više nije birala akademska zajednica, već ih je postavljala Vlada; nastavnike više nisu birala izborna veća, nego ih je "birao" postavljeni dekan. Na ovakav izazov, Univerzitet je u petku reagovao prilično mlako strah od represije i opšte zaoštravanje međunarodne situacije povodom krize na Kosovu i Metohiji tokom

1998. godine mogu se uzeti kao objašnjenje zbog čega su izostali masovniji protesti. Pa ipak, pojedinačni otpor se ne može zaboraviti, kao ni okolnost da su desetine vrsnih profesora tada udaljene sa Univerziteta pre svega sa Elektrotehničkog, Pravnog i Filološkog fakulteta. Za vreme vazdušnih napada snaga NATO na SR Jugoslaviju (mart – juni 1999. godine) nastava na Univerzitetu se uglavnom odvijala, a profesori su nastojali da, koristi svoje međunarodne kontakte, upozore svetsku javnost na tragične posledice kažnjavanja celog naroda zbog politike vlasti.

Godina 2000. omogućila je svođenje bilansa događaja iz poslednje decenije dvadesetog veka: dok su sve ostale zemlje centralne Evrope gotovo okončale tranziciju i izgradile demokratske institucije, u Srbiji je, zbog lošeg upravljanja, hiperinflacije, sankcija i bombardovanja, ekonomija devastirana, a politički život je, uprkos formalnom funkcionisanju institucija, nosio obeležja totalitarizma. Univerzitet je bio izoten iz međunarodne akademske zajednice, obeležen zbog progona mnogih profesora i studenata. U jesen 2000. godine, međutim, Beogradski univerzitet je energično odgovorio na izazov pred koji je stavljen Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine. Njegovi studenti su, kao i ranije, 5. oktobra bili u prvim redovima demonstracija, kojima je, konačno, oboren Miloševićev režim i obezbeđeno priznavanje izborne volje građana. Odmah zatim, zamenjeni su od strane ranijih vlasti postavljeni rektor i dekani, a upravljanje Univerzitetom u Beogradu preuzeo je novi, privremeni rektorski kolegijum, koga je potvrdila nova Vlada. Na fakultetima su sprovedeni demokratski izbori za dekane, a Vlada je, po pravilu, samo potvivala odluku akademskog kolegijuma. Suštinski posmatrano, autonomija univerziteta vaspostavljena je odmah posle 5. oktobra 2000. godine, a zakonski je uobličena sredinom 2002. godine, kada je usvojen Zakon o univerzitetu, oslonjen na dobra iskustva zakona s početka devedesetih godina. Sa zahvalnošću i poštovanjem, na današnji dan se sećam uloge koju je imao pokojni premijer Zoran Đinđić u aktivnostima koje su dovele do brze obnove autonomije i konstituisanja dijaloga između države i akademske zajednice, iz kojeg je proistekla stratka odluka o neophodnosti brze integracije srpskih univerziteta u Bolonjski proces.

Odmah po donošenju Zakona o univerzitetu, sprovedeni su izbori za rektora i dekane, u skladu sa standardima univerzitetske autonomije, a nastavnike i saradnike ponovo su počela da biraju izborna veća. Univerzitetom danas upravljaju Savet (u kojem predstavnici fakulteta i instituta u sastavu Univerziteta čine dve trećine, a predstavnici studenata i Vlade po jednu šestinu ukupnog broja članova) i rektor. Rektoru u radu pomažu tri prorektora iz reda profesora i jedan student prorektor.

Posle decenije međunarodne izolacije, Univerzitet u Beogradu se krupnim koracima vratio u internacionalnu akademsku zajednicu. Primljen je za člana Evropske i Međunarodne asocijacije univerziteta, a uključio se i u različite oblike međuuniverzitetske saradnje (TEMPUS projekti, UNIADRION inicijativa i sl.). Intenzivirana je međunarodna razmena nastavnika i studenata i organizovane prve Joint Master studije sa Univerzitetom La sapienza u Rimu i Univerzitetom u Sarajevu. Naučno-istraživački rad ponovo postaje temelj na kojem se odvija univerzitetska nastava, a na sve većem broju fakulteta pokreću se doktorske studije. Inostrani studenti vraćaju se na Beogradski univerzitet: 33 ih je diplomiralo u školskoj 2003/2004. godini, a svake godine ih se sve više upisuje na postdiplomske studije.

Pristupanjem Srbije Bolonjskom procesu, pred Univerzitet je postavljen novi izazov: kako se organizovati da bi se, do kraja prve decenije XXI veka, uključio u jedinstveni evropski akademski prostor? Beogradskom univerzitetu je u jesen 2004. godine ministar prosvete poverio vodeću ulogu u izradi prednacrta Zakona o visokom obrazovanju. Ispunivši ovaj zadatak, Univerzitet očekuje da taj zakon bude uskoro donet u Narodnoj skupštini, kako bi se dobili novi institucionalni okviri u koje bi se locirala uglavnom već započeta reforma curriculuma, a u koje treba smestiti i reformu nastavnog procesa, baziranu na ECTS pristupu. Univerzitet će u tim okvirima dobiti nove, integrativne funkcije, što podrazumeva da će se dosadašnji sistem upravljanja morati da menja.

Veliki nacionalni poduhvat ukljivanja Srbije u Evropsku uniju mora biti praćen prilagođavanjem njenog sistema visokog obrazovanja zahtevima Bolonjskog procesa, pri čemu bi se koncept pune mobilnosti profesora i studenata, koji je danas evropska realnost, proširio i na srpske univerzitete. Zato pozdravljamo odluku Saveta Evropske unije o liberalizaciji viznog režima za naše studente koji odlaze da nastave studije na nekom od evropskih univerziteta.

Univerzitet u Beogradu, kao državni univerzitet, očekuje da će njegovi napori da obezbedi kvalitet visokog obrazovanja u skladu sa visokim evropskim standardima biti podržani od strane Republike odgovarajućim finansijskim sredstvima, u skladu sa jasno definisanom nacionalnom strategijom razvoja nauke i obrazovanja. Reforma univerziteta podrazumeva značajno veća izdvajanja kako za zarade zaposlenih, tako i za pokriće materijalnih troškova i investicije. U suprotnom, suočićemo se sa bolnom činjenicom da mnogi fakulteti neće dobiti akreditaciju, jer, prosto, neće moći da ispune uslove koji se podrazumevaju kada je u pitanju moderno izvođenje nastave. U ovom kontekstu očekujemo i da će Univerzitetu uskoro biti vraćena imovina, nacionalizovana u periodu između 1945. i 1959. godine. Dodao bih da treba biti svestan da se teške posledice brain drain-a mogu ublažiti samo ukoliko srpska privreda pokaže dugoročan rast, društvene prilike se normalizuju, a zemlja krene putem koji od studije izvodljivosti, preko sporazuma o stabilizaciji i pridrivanju i dobijanja statusa države – kandidata za prijem, vodi do punopravnog članstva u Evropskoj uniji.

Završiću konstatacijom da je Univerzitet u Beogradu spreman da zadi i unapredi svoju poziciju vodeće visokoškolske ustanove u regionu, čuvajući ono vredno u svojoj tradiciji, zbog čega je i prepoznatljiv kao pravi nacionalni brend, adaptirajući se, pri tome, izazovima novog vremena. Institucija univerziteta, nastala pre 917 godina, uspela je da preživi gotovo čitav milenijum i da ostane temelj na kojem počiva savremena civilizacija samo zahvaljujući tome što je umela da se neprestano prilagođava. Uveren sam da je to poruka koju su nam ostavili naši preci, i mi suočeni s izazovima svoga veka, koju na dan stogodnjice prvog srpskog Zakona o univerzitetu moramo da prepoznamo.