In memoriam                   

 

 

                 Prof. dr Jelena Danilović

                                                  (1921 - 2006)

 

Dok su nesnosne avgustovske vrućine topile beogradski asfalt, tiho i nečujno napustila nas je profesorka Jelena Danilović, zašavši u devetu deceniju svoga života. Na dostojanstvenoj sahrani na Novom groblju u Beogradu, okupili su se oni do kojih je ta tužna vest uspela nekako da dospe. Međutim, mnogi njeni poštovaoci, prijatelji i kolege za to su saznali tek kada su se s otpočinjanjem školske godine opet otvorila vrata njene druge kuće, Pravnog fakulteta u Beogradu. Mada je od penzionisanja profesorke Danilović prošlo već dve decenije, ona je svojim delom, naučnom ostavštinom, intelektualnim duhom i dalje na njemu bila prisutna. Kao profesor Rimskog prava, uspevala je da tu izuzetno tešku materiju približi studentima i da postane pojam predavača kome je slavna "Petica" (najveći amfiteatar na Pravnom fakultetu) uvek bila pretesna. Svojom erudicijom, širokim poznavanjem pravne materije i efektnim izlaganjem, punim duha, ali i duhovitosti, postavila je visoke standarde, koji su drugima bili podsticaj i izazov.

To je mogla postići jer je i sama, potičući iz tipične građanske porodice, ponela temeljno obrazavovanje, koje je uključivalo učenje svetskih jezika, sviranje klavira, poznavanje slikarstva, jednom rečju kult umnog i lepog. Svoj talenat za jezike iskazala je već kao dete, kada je lako naučila slovenački jezik i na njemu završila osnovno školovanje i nekoliko razreda gimnazije (jer joj je otac, kao oficir kraljevske vojske dobio premeštaj u Ljubljanu). Pravni fakultet u Beogradu završila je "istorijske" 1948. godine, radeći povremeno u državnoj službi (filmskoj industriji, Ministarstvu spoljne trgovine). Kao intelektualac i humanista bila je naklonjena naprednim idejama levice, a u rodnom Zrenjaninu je pred kraj rata i aktivno pomagala snagama antifašističkog pokreta. Ipak, građansko poreklo ne samo da joj nije bila posebna preporuka u danima posleratne komunističke diktature, već je predstavljala i razlog njenog hapšenja. Tek pošto je utvrđeno da se "nije kompromitovala u saradnji sa okupatorom niti sa domaćim izdajnicima" (kako to stoji u njenom prvom referatu), primljena je 1952. godine za asistenta na Pravnom fakultetu u Beogradu, i time započela svoju blistavu profesorsku karijeru. Doktorirala je 1958., a u zvanje redovnog profesora Rimskog prava promovisana 1970. godine. Time postaje prva žena koja je stekla profesorsko zvanje iz ove oblasti u celoj bivšoj Jugoslaviji. Doajen pravnoistorijske katedre, profesor Dragomir Stojčević u njoj je pronašao najboljeg saradnika, i sa svojim naslednicima oni su vremenom stvorili naučnički autoritet koji je privlačio magistrante i doktorante iz cele Jugoslavije. Može se slobodno reći da je stvorena "beogradska romanistička škola", u kojoj je stasao naučnički podmladak koji danas izrastao u najuglednija profesorska imena na Pravnim fakultetima u Skoplju, Podgorici, Sarajevu, Banja Luci, Zagrebu, Splitu, Rijeci itd. Na mnogima od njih je, dok nisu stasali kadrovi, profesorka Danilović godinama držala kompletnu nastavu, što je bio slučaj i u Srbiji (Novi Sad, Kragujevac, Niš, Priština), tako da je i osnivanje većine ovih ustanova vezan za njeno pregnuće.

Svoj naučni angažman započela je radom u dubrovačkom arhivu, gde je paleografskim iščitavanjem originalnih latinskih dokumenata (notarskih knjiga), dolazila do dragocenih podataka o trgovačkim i pravnim odnosima u ovoj srednjovekovnoj komuni. Iz te materije bila je i njena doktorska disertacija ("Obligacioni ugovori u srednjovekovnom dubrovačkom pravu"), koju je briljantno odbranila pred profesorskim veličinama Mihailom Konstantinovićem, Borislavom Blagojevićem i Albertom Vajsom. Želeći da utvrdi stepen preuzimanja (recepcije) rimskog prava u ovoj gradskoj sredini, došla je do mnogih originalnih stavova, koji će budućim istraživačima  predstavljati neizostavno polazište za dalja proučavanja. U narednim decenijama nastavila je da se intezivno bavi  pravnom istorijom Dubrovnika i iz te oblasti objavila dragocene radove o represalijama, zalozi, ustanovi "aptagi" i trgovačkim običajima u tom gradu. Profesorka Danilović je i sama uvela plejadu kadrova u oblast izučavanja statutarnih prava, i dovela ih do objavljivanja studija vezanih za pitanja pravnog uređenja srednjovekovnog Zagreba (M. Apostolova-Marševelski), Rijeke (A. Petranović), Splita (Ž. Radić), Kotora (N. Bogojević), Budve (Ž. Bujuklić).

Svoj najznačajniji doprinos Jelena Danilović dala je ipak u materiji Rimskog prava, kako u pedagoškoj sferi (skripta, praktikumi), tako i u naučnoj. Kao đak najeminentnije figure u svetu romanistike, čuvenog profesora Maksa Kazera, kod koga je bila na dvogodišnjoj specijalizaciji u Hamburgu (kao stipendista Humboltove fondacije), i posle naučnog usavršavana u Italiji, Francuskoj, Holandiji i drugim evropskim univerzitetskim centrima, profesorka Danilović je izgradila svoj prepoznatljiv egzegetički metod, pristup dominantno zasnovan na normativnoj analizi. U rimskom pravu njegova primena dostupna je samo vrsnim poznavaocima antičkih pravnih izvora i latinskog jezika, što je profesorka Danilović svakako bila. Pored brojnih članaka iz te oblasti (posvećenih rimskom sudskom postupku, odgovornosti kod ugovora o delu, pomorskom prevozu robe, srednjovekovnoj recepciji u Bolonji, uticaju rimskog prava na Srpski građanski zakoniki dr.), autor je i obimne studije o tzv. popularnim tužbama ("Actio popularis od rimskog do savremenog prava", Beograd, 1968).  U ovom radu došao je do punog izražaja njen naučnički kredo, po kome izučavanje tekovina antičke baštine nije samo sebi cilj, već je put ka boljem upoznavanju vremena u kome živimo. Tokom višedecenijskog proučavanja različitih pravnoistorijskih tema, uvek je sledila nit koja ju je vodila od rimske pravne tradicije, preko srednjovekovne recepcije, kako na Zapadu tako i na vizantijskom Istoku, pa sve do pojava asimilovanja drevnih ustanova u modernim pravnim sistemima. Njena naučna radoznalost dovela je i do proučavanja uporednih pravnih sistema, šerijatskog prava, anglosaksonskog, do izučavanja naučnog doprinosa Huga Grocijusa, objavila je radove o rudarskom pravu u srednjovekovnoj Srbiji, običajnom pravu Paštrovića, o značaju Zakonika knjaza Danila, o Valtazaru Bogišiću (od kojih je većina sabrana u knjizi "Istorijsko pravne studije", Podgorica, 2002). Na osnovu neobjavljene arhivske građe, napisala je i dragocenu monografiju o istorijatu Pravnog fakulteta u Beogradu.

Izuzetno vladanje jezicima (francuski, nemački, ruski, engleski, italijanski, mađarski, slovenački) omogućavalo joj je da se bolje upozna sa dostignućima romanista iz različitih kulturnih sredina, kao i da na naučnim kongresima rezultate svojih istraživanja izlaže uglavnom na jeziku domaćina skupa. Otuda je lako komunicirala sa pravnim istoričarima iz celog sveta i ostala poznata po svojim visprenim zapažanjima i komentarima, koje je iznosila bez zaziranja od autoriteta, što je vremenom i sama postala. To je dovelo do članstva u najvećim međunarodnim naučnim asocijacima, u Briselu (Societé Internationale d'Histoire des Droits de lantiquité  i Societé Jean Boden pour l'histoire comparative des Institutions) i Parizu (Sociéte d'Histoire de Droit francais et étrangere). U svojoj sredini doživela je posebno priznanje prijemom u Naučno društvo Srbije 2002. godine.

Zajedno sa profesorom Stojčevićem, osnivač je i kluba ljubitelja antičke istorije Forum Romanum, koji već preko 35 godina okuplja studente prava željnih novih saznanja, koja se na tom mestu stiču kroz posebna tematska predavanja, naučne ekskurzije, kao i nagrađivanjem najboljih studentskih radova. Profesorka Danilović je svojim entuzijazmom i specifičnim darom za neposrednu komunikaciju sa studentima, bila decenijama stožer okupljanja mladih ljudi. Veći broj tih studenata ostali su na Fakultetu i postali naučni radnici, zahvaljujući, između ostalog, i njoj. Imao sam čast da pre tri decenije budem jedan od njih, šta više, da postanem i njen asistent. Živeti i raditi sa profesorkom Danilović bila je velika privilegija, jer se od nje imalo šta naučiti, ne samo iz oblasti nauke, već i o odnosu prema ljudskim vrednostima, radu i poštenju. Nikada nije birala lakši put, niti je do cilja dolazila dvojnim moralnim načelima, partijskim prečicama, niti zvučnim univerzitetskim titulama. Prezirala je nerad, licemerstvo, lažne veličine, a sebe, pa i ljude oko nje, primoravala na poštovanje visokih vrednosnih kriterijuma. Bila je perfekcionista, čak do preterivanja, i ko zna koliki bi još njen naučni opus bio da su mnogi rukopisi ugledali svetlo dana, i da su čuvena njena predavanja pretvorena u univerzitetske priručnike. Ali, možda baš zato, ona je bila o ostala institucija za sebe, uzor koji obavezuje. Predstaviti se na svetskim kongresima kao njen đak, bila je uvek posebna privilegija, ali i "počasno zvanje" koje se moralo opravdati. Kada se zbog poznih godina sve manje pojavljivala  u svetu romanista, svi su se raspitivali za nju i njeno zdravlje. Vest o smrti Jelene Danilović duboko ih je pogodila, a velika imena romanistike, profesori Hans Ankum (Amsterdam), Pierangelo Catalano, Mario Talamanca (Rim), Alan Watson (SAD), Gerhard Tür (Grac) i mnogi drugi, izrazili su duboku žalost za izgubljenim prijateljem, koleginicom kojoj su se divili i poštovali.

Ovih dana Pravni fakultet u Beogradu slavi 165 godina od svog osnivanja, a u temeljima te tradicije ostaće neizbrisiv trag jedne profesorske veličine kao što je profesorka Jelena Danilović. Ona je brojnim generacijama svojih studenata, ali i svima nama, ostavila najlepši primer kako se voli i poštuje svoj poziv.

Neka joj je večna slava.

 

 

                                                                                    Prof. dr Žika Bujuklić