Павле Николић (1928-2020)

др Павле Николић

У Београду је 31. октобра 2020. године преминуо др Павле Николић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, у пензији. Поводом смрти професора др Павла Николића, на Правном факултету Универзитета у Београду  је 30. новембра 2020. године одржана комеморативна седница. Седницу је отворио декан професор др Зоран Мирковић, док су о животу и делу професора др Павла Николића говорили професор др Мијат Дамјановић и професор др Зоран Р. Томић, шеф Катедре за јавно право. Тим поводом, професор др Томић изговорио је следеће речи:
„Светска, европска, регионална и српска научна, правничка и јавна сцена остале су 31. октобра 2020. године заувек без др Павла Николића – пензионисаног редовног професора Уставног права на Правном факултету Универзитета у Београду, почасног председника Међународног удружења за уставно право (од 2004. године), доктора honoris causa Универзитета у Руану (од 1986. године), почасног професора Правног факултета у Боготи (од 1984. године) и дописног члана колумбијског Удружења за уставно право.
Професор Николић је једно време припадао и чланству професорског кора Међународне академије за уставно право у Тунису, Европског института у Ници, Универзитетског колеџа у Аости, Института за политичке студије у Греноблу и Института за политичке студије у Бордоу, чиме се листа његових међународних функција никако не исцрпљује.
Добитник је више домаћих и иностраних медаља и признања.
Родио се 1928. године у Београду, дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду и у тој институцији прешао бриљантно пут од научног стипендисте (1952) до редовног професора (1977), све до пензионисања (1993. године).
На матичном факултету, поред другог – продекан (1975-1977), директор Института за правне и друштвене науке (1977-1979) и шеф Катедре за политичке науке, у два мандата.
Професор Николић је био и активан и изван Факултета: између осталог, као запажени судија Уставног суда Србије (1980-1987), председник Југословенског удружења за уставно право, члан Председништва Југословенског удружења за упоредно право, генерални секретар Удружења за политичке науке Србије, главни и одговорни уредник часописа `Архив за правне и друштвене науке`.
На националном плану, памтићемо га нарочито у улози једног од оснивача и члана Савета ДЕПОС-а, затим посланика ДЕПОС-а у Савезној скупштини (1992-1996. године, у својству нестраначке личности), а и као члана Крунског савета од његовог оснивања.
Проучавао је студиозно и вишестрано множину питања Уставног права, повезаних с политичким наукама – посебно проблеме парламентаризма, скупштинског и делегатског система, поделе власти, федерализма, децентрализације, контроле уставности и законитости, уставног судства у првом реду.
Залагао се за уређење Србије у облику уставне парламентарне монархије. Сачинио је и Нацрт Устава Краљевине Србије (2001).
Набрајање његових књига (универзитетског уџбеника Уставног права и различитих монографија) и краћих списа – превазилази оквире и намену текуће белешке.
Импозантан је списак његових објављених чланака не само на домаћем, него и на страним језицима (њих више од 80), а одржао је и једанаест курсева (међу којим три на докторским студијама) и педесет предавања у 18 држава широм света, на 36 факултета – и тô у следећим градовима: Атина, Варшава, Ротердам, Болоња, Фиренца, Гренобл, Бордо, Познањ, Краков, Лублин, Москва, Санкт Петербург, Багдад, Сиднеј, Торино, Ренде, Тунис, Сен Илер ди Туве, Аоста, Берлин, Сапоро, Сиудад де Мексико, Осака, Александрија, Алжир, Барселона, Печуј, Париз, Авр, Фрибур, Рим, Женева, Богота, Пекинг, Тјенцин, Токио.
Поводом 75. годишњице његовог живота и 50 година научног рада, 2004. године, више од 40 посленика јавног права из земље и иностранства (беху представљени: Јапан, Индија, Тунис, Мађарска, Португал, Белгија, Румунија, Италија, Француска, Русија, Аустралија, Грчка, Аустрија, Република Чешка, Шпанија, Аргентина, Словенија, Босна и Херцеговина – Република Српска) – приложило је своје текстове, њему у част, у Зборнику Устав: Lex superior (Београд, 2004).
Иначе, професор Павле Николић је био заљубљеник сопственог позива, поборник правде, привржен Факултету, врстан предавач и одани колега, и млађима и старијима поуздан елитни саговорник и саветодавац, премда prima facie строг, увек на услузи (и) студентима.
Духовит, често ироничан а добронамеран, прилагодљив и комуникативан, пријатељски и професионално настројен.
Речју – лаф, господин са стилом.
Његови ученици, бројни научни посленици, дипломирани правници и студенти сећају се са симпатијама и поштовањем његовог оштрог и проницљивог погледа, често праћеног заводљивим осмехом ерудите, ширине и суптилности његове мисли, љубазности и шарма, али и критичких тонова – његове елеганције врсног универзитетског мага у приступу и држању.
Красио га је барокни језик, наслућивале су се запете и када је беседио, пажљиво уметнуте речи и реченице, пластичност анализа и закључака, минуциозност и у писаном и у усменом обраћању, особена сочност израза, шарм.
Један од оних овдашњих угледних умова који је изгледа био цењенији у иностранству него у Србији, при чему и у нашој средини беше – и остаће – дакако веома, веома уважаван.
Укратко: један богат и плодан живот, разуђена и надасве вредна научна заоставштина.
Што рече знаменити Лаза К. Лазаревић, на концу антологијске приповетке „Све ће то народ позлатити“ – „ово је мој прилог“. Нека је вечна слава и хвала непоновљивом професору Павлу Николићу.

АНАЛИ

Vol. 69, бр. 3 (2021)

CRIMEN

Vol. XII Број 1 (2021)

НОВИ АРХИВ

Год. 1 Бр. 1 (2021)

ACTA DIURNA

Број 68-69 Август 2020/Април 2021

Архиве