До 1808

Корени српског права, правне мисли и правничког образовања сежу до XIII века. За то је заслужан брат првог српског краља, Стефана Првовенчаног, Растко Немањић – касније проглашен за свеца под именом Св. Сава. Он је био утемељитељ не само црквене самосталности (формирајући аутокефалну српску цркву 1219. године), него и српског школства, књижевности, здравства, па и правног система и науке.

Тако рећи у исто време када је у Енглеској краљ Јован без Земље издао на латинском језику чувену Magna Carta Libertatum, Св.Сава је у Србији уредио и на народном језику објавио збирку световних и црквених прописа под називом Номоканон, односно Законоправило, касније познато као Светосавска Крмчија (јер је овај зборник, преко Бугарске, почео да се примењује и у Русији, одакле пристиже тај назив). Заједно са великим кодификаторским подухватом цара Душана из 1349. године – тзв. Душановим закоником, који је такође писан на народном језику, ова дела чине темељ српске правне културе. Чак и за време вишевековне владавине Турака, која је уследила од средине XV века, српско право је живело у пракси Српске православне цркве, која и данас Крмчију сматра својим званичним кодексом. Но, тек је ослобођење од турске власти, почетком XIX века, омогућило пуни процват српске правне науке и образовања.

Током борбе за национално ослобођење од Турака током Првог српског устанка започетог 1804. године, у Београду је 1808. године основана Велика школа, која је представљала мешавину средње и високе школе, претечу универзитета. Настава је трајала три године и ту се, између осталог, поред општеобразовних предмета, изучавало упоредно и домаће државно (уставно) право, међународно право, кривично право и судски поступак. Стога је оправдано да се почетак модерног правничког образовања у Србији и историја Правног факултета у Београду вежу за Велику школу и 1808. годину.

1841-1863

Године 1841. Београд је постао престоница Србије, тако да се исте године Лицеј сели из Крагујевца у Београд. Пресељење у нови главни град обележава се као датум оснивања београдског Правног факултета.

Лицеј је тада имао два одељења – Философско и Правословно (Правно). Пре уписа на Правно (које је трајало најпре једну, од 1843. две године, а од 1849. три године), најпре се морало завршити Философско одељење у трајању од две године, тако да су убрзо студије права трајале укупно пет година. Настава се изводила на матерњем, српском језику, а први професори су били учени Срби из Војводине. Медју њима је био и познати српски књижевник, комедиограф и адвокат Јован Стерија Поповић, који је предавао два предмета: Природно право (енциклопедија права, односно данашњи увод у право) и Куријални штил и судејски поступак при градјанским парницама (организација судова и градјански судски поступак). Од 1853. године студије права се издвајају од претходних студија филозофије.

1863 -1905

Након тога, 1863. године, Лицеј прераста у Велику школу – зачетак београдског Универзитета, коју сачињавају Филозофски, Правнички (Правни) и Технички факултет. Из лепе, али мале зграде Конака књегиње Љубице, Велика школа се сели у тада најрепрезентативнију зграду у Београду, коју је „свом отечеству“ завештао капетан Миша Анастасијевић, а у којој је и данас смештен Ректорат београдског Универзитета. Студије права од тада трају четири године, у оквиру којих се изучавао 21 предмет.

• 

• 

1905 – 1941

Законом o Универзитету oд 27. фебруара 1905. године дотадашња Велика школа је и формално прерасла у Универзитет у Београду. Поред Филозофског, Правног и Техничког, предвиђено је још и постојање Медицинског и Богословског факултета. С обзиром на ограничен простор у згради Капетан Мишиног здања, већ тада богата Библиотека Правног факултета се убрзо сели у засебну зграду на Обилићевом венцу, а један број професора своје кабинете добија у згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Када је тридесетих година саграђена зграда Техничких факултета у Булевару краља Александра, Правни факултет се смешта у дотадашњу зграду Техничких факултета на Студентском тргу, где се данас налази Филолошки факултет. Данашња зграда Правног факултета, чија је изградња започела 1937. године по пројекту декана Техничког факултета проф. Петра Бајаловића, завршена је и усељена у јесен 1940. године, непосредно уочи Другог светског рата. Ту је пресељена и Библиотека Правног факултета, која је имала за то време импресиван књижни фонд од преко 36.000 примерака, представљајући највећу правну библиотеку на Балкану.

Студије права су трајале четири године и обухватале су 19 обавезних предмета, а за студенте исламске вероисповести, од двадестих година тог века, додатни предмет је било и Шеријатско право. Уредбом за правне факултете из 1938. године предвиђен је јединствени наставни план за сва три правна факултета који су тада постојали у Краљевини Југославији (Београд, Загреб, Љубљана). Њиме је предвиђено 20 предмета, с тим што се само на Правном факултету у Београду, под истим условима као и раније, предавало и Шеријатско право.

Од формирања Универзитета до Првог светског рата на факултету је студирало неколико стотина студената, а наставу је изводило десетак наставника. Прва жена која је дипломирала на Правном факултету у Београду уписала га је 1910, а дипломирала на Видовдан 1914. године. У периоду између два рата Правни факултет доживљава свој пуни процват, израста у модерну европску правну школу, стиче високу међународну репутацију и значајно се квантитативно увећава. Тако је уочи Другог светског рата на њему студирало преко 4.000 студената (од чега је било скоро 1.000 студенткиња), а предавало им је више десетина професора са великим међународним угледом, који су по правилу били школовани у иностранству.

1941 – 1945

Тек усељена зграда Правног факултета оштећена је током априлског бомбардовања Београда 1941. године, а рад на Факултету је био обустављен. У зграду су се уселиле немачке окупационе снаге, а Библиотека је била недоступна. Њен фонд је био спашен захваљујући одважној интервенцији код заповедника немачке команде, коју је предузео тадашњи професор Финансија и финансијског права Јован Ловчевић, иначе пореклом Немац. Мада је било покушаја окупационих власти да обнове рад Факултета, до тога није дошло због протеста и бојкота наставника и сарадника.

• 

• 

Седморица професора су новембра 1941. године затворени у Бањички логор због либералних и антифашистичких ставова (Ђорђе Тасић, Михајло Илић, Ђура Поповић, Борислав Благојевић, Љубомир Дуканац, Јован Ђорђевић и асистент Драгаш Денковић), а два корифеја наше правне мисли тог доба, Ђорђе Тасић, декан Правног факултета у време избијања рата и Михаило Илић, проректор Универзитета у Београду, стрељани су на Бањици 1944. године.

1945 до данас

Професори који су преживели рат обновили су одмах по његовом завршетку рад на Факултету. Драматичне промене које је производила револуционарна комунистичка власт и деценије правних, друштвених и политичких експеримената, имале су многе и разноврсне последице по државни Универзитет. Непосредно после рата, као и касније, због идеолошког и политичког неслагања Правни факултет је остајао без једног броја својих професора и асистената. Посебно је запамћена по професионалној храбрости дискусија на Факултету поводом доношења уставних амандмана 1971. године, због које је професор Михаило Ђурић доживео кривично гоњење и затворску казну, а већи број других професора и асистената на различите начине привремено или заувек био удаљен из наставе или са Факултета.

Упркос разним потресима у бурним послератним деценијама, Факултет се брзо развијао. Израсла је читава плејада наставника нове генерације, који су у својим областима наставили дело својих истакнутих претходника. Мост између предратних и млађих научника су представљали Михајло Константиновић, Милан Бартош, Борислав Благојевић, Радомир Лукић, Јован Ђорђевић, Мехмед Беговић, Јован Ловчевић, Драгомир Стојчевић, Алберт Вајс и многи други, који су проносили углед Правног факултета у Београду и подизали достојни научни подмладак. Њихови ученици, ученици њихових ученика и наследници даљих генерација, све до данас се налазе на челу тимова стручњака који припремају нацрте закона, њихови стручни радови се објављују у иностранству, они су арбитри у угледним међународним арбитражама, чланови Српске академије наука, чланови и званичници међународних научних институција и стручних организација, почасни доктори и академици иностраних универзитета и академија наука, наставници по позиву на водећим светским универзитетима, ректори Београдског  универзитета.

Поред наставника и асистената запослених на Факултету, у настави је често учествовао и један број професора других факултета, као и гостујућих професора страних универзитета, а међу њима су и истакнуте личности које су, на предлог Правног факултета, понеле титулу почасног доктора (honoris causa) Универзитета у Београду.

ALMA MATER Свој дубоки траг на развој правне културе и правничког образовања у овом региону, током друге половине 20. века, наставници Правног факултета су оставили и својим учешћем у формирању других правних факултета. Сви правни факултети који су касније настајали у Србији (Суботица, Нови Сад, Приштина, Ниш, Крагујевац) и Црној Гори (Подгорица), па и у другим деловима бивше Југославије (Сарајево, Скопље), формирани су из језгра које је чинио Правни факултет у Београду. Нема ни једног правног факултета у свим земљама бивше Југославије на коме се и данас неће наћи бар неколико наставника који су своја академска звања, магистарске и докторске титуле, стекли на Правном факултету Универзитета у Београду.

По броју студената на општем курсу последњих деценија 20. века Правни факултет у Београду се могао поредити са читавим универзитетима у свету или омањим градовима. Било је тренутака када је, током овог периода, на њему мање или више активно студирало чак и преко 20.000 студената. Крајем осамдесетих година 20. века уписивано је преко 3.000 нових студената. Временом је уписна политика постала рестриктивнија, па се сваке године постепено смањивао број места за новоуписане студенте, тако да данас на Правном факултету активно студира око 8.000 студената на основним студијама и још неколико стотина на последипломским и докторским студијама. Од формирања до школске 2005/2006 године диплому београдског Правног факултета стекло је око 50.000 студената.

Од 1961. године, када су уведене последипломске студије, академско звање магистра правних наука на Правном факултету у Београду стекло је близу 1.200 постдипломаца, а диплому специјалисте је стекло око више стотина полазника последипломских специјалистичких студија. Такође, од 1945 . године до данас на Правном факултету у Београду одбрањено је више од 800 докторских дисертација.

Због повећаних потреба, од 1988. до 1995. године изграђен је четвороспратни, модерни анекс факултетске зграде, чије је уређење окончано 1997. године отварањем модерне Конференцијске сале. Тако Правни факултет сада располаже са простором од близу 12.000 м2. Факултет има осам амфитеатара, десетак учионица и семинарских соба, судницу за практичну наставу. Наставници и сарадници су смештени у шездесетак кабинета, повезаних у локалну компјутерску мрежу и на Интернет. Факултет поседује и свечану Салу за седнице, Библиотеку са читаоницама на око 2.000 м2, рачунарски центар, студентску рачунарску лабораторију, студентски клуб, наставнички клуб итд.

У главном холу зграде Правног факултета уклесана су на зиду имена Старешина и Декана, људи који су стајали на челу Факултета током више од сто година његове иначе знатно дуже историје.

Литература о Правном факултету у Београду:

• Сто педесет година Правног факултета 1841 – 1991, Правни факултет у Београду, Београд 1991
• Научно наслеђе Правног факултета у Београду од 1841. до 1941. године, Правни факултет у Београду, Београд 1994
• Симић, М., Београдски и суботички Правни факултет 1941 – 1945, Досије, Београд 1996
• Кандић, Љ. – Даниловић, Ј., Историја Правног факултета 1808 – 1905, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997
• Кандић, Љ., Историја Правног факултета 1905 – 1941, I-II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002
• Васиљевић, М. и др., Правни факултет у Београду 1808-2018, Правни факултет у Београду, Београд 2019