Пре 170 година, после деценије лутања и припремања, 1844. године донет је Грађански законик за Кнежевину Србију. Уредници ове публикације су тај јубилеј схватили као нову прилику за подсећање на јединствени и драгоцени споменик наше правне културе према коме је постојао, и још увек постоји, амбивалентан однос у нашој научној и стручној јавности. Разлог за понос је свакако чињеница да је то једна од најранијих модерних кодификација грађанског права на тлу Европе. Истовремено, одмах по њеном доношењу, појавиле су се оштре критике из различитих разлога на рачун кодификације и њеног творца Јована Хаџића, и наставиле су се све до њеног укидања након једног века примене.
Нешто другачије, уравнотеженије оцене и умеренији тонови изречени су местимично тек у поводу 150 година од доношења Законика, у научним и стручним радовима објављеним у два зборника (Зборник радова САНУ 1996. и Зборник радова Правног факултета у Нишу 1995.). Десет година касније, у Зборнику радова Правног факултета у Новом Саду (2004) који је једним делом посвећен Српском грађанском законику, у појединим радовима је настављен нешто благонаклонији приступ према нашој јединој свеобухватној грађанској кодификацији. Такав поглед одликује и већи број прилога у овој публикацији. Veritas temporis filia.
Уредници су се трудили да овај зборник радова буде целина, а не само прост збир прилога. Радови су распоређени у четири тематске целине: 1) Историјско-упоредноправни контекст; 2) Институти Српског грађанског законика; 3) Тумачење, допуне, измене; 4) У сусрет новој грађанској кодификацији. Највећи број радова посвећен је појединим грађанскоправним институтима и они су поређани према систематизацији Српског грађанског законика.
