Момир Милојевић (1933 – 2021)

др Момир Милојевић

У Београду је преминуо др Момир Милојевић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Поводом професорове смрти, у понедељак, 1. марта 2021. године, одржана је комеморативна седница Наставно-научног већа Правног факултета Универзитета у Београду. Седницу је отворио декан проф. др Зоран Мирковић, док су о животу и раду почившег професора др Милојевића говорили професор др Миленко Крећа и професор др Бранко Ракић.
Поводом смрти професора др Милојевића, професор др Јовица Тркуља објавио је у дневном листу „Политика“, од 17. фебруара 2021. године следећи текст:
Недавно је преминуо Момир Б. Милојевић, професор и доследни чувар светлих традиција Правног факултета у Београду, стручњак за међународно право, свештеник права и правде, искрени патриота, писац драгоцених књига и студија. Његова смрт представља тежак губитак не само за нас, његове колеге и пријатеље, него и за целу српску правну струку.
Момир Б. Милојевић је рођен 1933. y Београду, у угледној породици. Његов отац Бранислав биоје судија, а његов стриц Предраг Милојевић познати новинар „Политике“, публициста и преводилац. На Правни факултет Универзитета у Београду уписао се школске 1952/53. дипломирао 1956. и докторирао 1965. са дисертацијом „Положај појединца и његов активни субјективитет у међународном праву“.
Од 1960. професор Милојевићје запослен на Правном факултету Универзитета у Београду, прошавши пут од асистента до редовног професора. Предавао је Међународно јавно право, Међународне организације и Међународне односе. Његово знање било је широко и поуздано, колико и живо и подстицајно. Његова реч је била одмерена и промишљена. Објавиоје шест монографских студија и више од 250 научних и стручних радова, приказа и белешки. Деценијама је био ненаметљиво свеприсутан у правном животу Србије, као један од наших највећих стручњака за међународно право, међународне организације и људска права.
Веома је држао до српске правне баштине и историје Правног факултета Универзитета у Београду, увек настојећи да истакне улогу оних посленика наше правне науке на чијим раменима стојимо, а да прећути сопствени допринос. Располагао је ретким сазнањима о преломним догађајима и истакнутим наставницима Правног факултета y Београду. У свом научном и педагошком раду увек се држао истраживачких метода н принципа које су код нас утемељили корифеји међународног права београдског Правног факултета, попут Миловановића, Веснића, Перића, Слободана Јовановића, Бартоша. Радојковића. По узору на ове великане проф. Милојевић је обављао просветитељску мисију међу правницима у Србији.
Професор Милојевићје биоједан од најревноснијих наставника Правног факултета Универзитета у Београду. Био је не само професор Правног факутета, него и истраживач, летописац и својеврсна жива енциклопедија ове установе и правне струке.
По цену маргинализације и скромног живота на ивици оскудице успевао је да остане веран себи и својој аутономној позицији, да одоли свим искушењима и да не окаља своју интелектуалну честитост. Веран својим изузетним принципима, упркос великим заслугама, његова прескромност је учинила да је остао скрајнут и непознат.
Као колега и пријатељ био је изузетно поуздан и одан. Нема међу његовим пријатељима позлеђеног којег он није тешио и храбрио, болесног којег он у болести није обилазио и бодрио, покојника који је одлазио са овога света којем он није одавао пошту.
Од тренутка кадаје примљен за асистента Правног факултета у Београду 1960. његов живот и рад биоје уткан у рад те установе. На факултегу је провео 42 године активне службе.
У дугој повести Правног факултета није забележен случај да је неки наставник после одласка у пензију наставио да потом две деценије редовно долази и ради на Факултету. Његова лична честитост обезоружавала је противнике, а урођена виталснот, истрајност и оптимизам помагали су нам и у најтежим тренуцима. Био је човек ретких квалитета кога свако увек само по добру помиње.

Говор проф. др Креће.

Поштовани чланови породице Милојевић,
Уважене колегинице и колеге,
Даме и господо,
Професор Момир Милојевић рођен је у Београду 22. априла 1933. у угледној грађанској породици. Правни факултет Универзитета у Београду завршио је са одличним успехом 1956. године. Усмени докторски испит положио је са одликом 1963. године, а докторску дисертацију одбранио је 1965. године. На Факултету је два пута био биран за стручног сарадника на Катедри за међународно право и међународне односе (1960, 1963), за асистента 1965, а реизабран 1969, за доцента 1970. и реизабран 1977, за ванредног професора 1978, реизабран 1984, а 1989. изабран је за редовног професора за предмете Међународно јавно право и Међународне организације. Из ових предмета држао је наставу и испите на општем и последипломском курсу, и на докторским студијама. Последњих шест година држао је предавања на мастер студијама на под-модулу за Радно и социјално право.
Свој научни таленат и енергију професор Милојевић је, већ на почетку своје академске каријере, подарио питању људских права у међународном, а делом, и у унутрашњем праву. По квалитетима радова из ове области, заслужује да се сврста у њене пионире. Опредељење за људска права је израз хуманистичког сензибилитета, с једне стране, и интелектуалне спознаје о важности овог дела међународног права, с друге. У време када је започео научно бављење људским правима, у међународном праву су још били јаки рефлекси строгог позитивистичког схватања положаја појединца у међународној заједници. Схватања по коме је појединац објект међународног права или, у најбољем случају, како је говорио Фердрос, пасивног субјекта међународног права.
Већ самом темом своје докторске дисертације  брањене 1963. `Положај појединца и његов активни субјективитет у међународном праву`, професор Милојевић демонстрира опредељење за једну нову, свежу перцепцију положаја појединца који у себи сједињује елементе субјективитета – својства адресата правних правила и носиоца одговорности, као секундарног правила међународног права. У својој дисертацији, професор Милојевић разматра и право народа на самоопредељење, као и права мањина, излазећи тако из оквира права појединца и људских група. Данас та концепција ужива широку подршку, мада се, из ванправних разлога, није нормативно реализовала у потребној мери. Тако је, примера ради, на Светској конференцији УН о људским правима 1993. године снажно истакнуто да су људска права недељива и међузависна, уз посебно апострофирање права колективитета. Исправност интегралне концепције људских права је, међутим, неспорна.
Суштинска повезаност права појединаца и људских група утемељена је и у позитивном међународном праву, посебно у Пактовима о правима човека, као основним документима о људским правима, који, поред права појединаца, садрже и право народа на самоопредељење, право народа да слободно располажу својим природним богатствима и природним изворима, као услова за вршење права и слобода појединаца.
Професор Милојевић је написао и низ запажених чланака о људским правима – о Свеопштој декларацији о правима човека, пактовима о правима човека, Расној дискриминацији у њеним различитим облицима, људским правима и Светском удружењу за међународно право, праву на брак и заснивање породице, заштити мањина, и др. Његовој пажњи нису промакла ни питања међународног кривичног права, посебно обавеза кажњавања за међународна кривична дела за злочине против човечности у резолуцијама Генералне скупштине УН, повреде Женевских и Хашких конвенција у Србији током Првог светског рата.
Друга област научног интересовања професора Милојевића биле су међународне организације. Својом специфичном тежином издвајају се чланци о Конвенцији о невладиним организацијама писани поводом доношења Европске конвенције о признању правне личности мећународних организација; о свету мира и сарадње, посвећеном активностима УН; о сарадњи европских држава, специјализованим агенцијама УН, и др.
Монографија `Устав, правни поредак и мећународне обавезе држава` је мултидисциплинарна студија, која зналачки и компетентно обрађује читав спектар правних питања, почев од појма правног поретка, односа између општих правних аката и примене права, преко односа између уставног права и међународног права, уставним одредбама о спољној политици и односа међународних уговора и унутрашњег правног поретка, до положаја међународног права и међународних односа у југословенским уставима, међународном праву у теорији и пракси Југославије и Уставу од 1974. и међународним уговорима.
Написао је већи број белешки и краћих написа у реномираним српским правним часописима и у дневним новинама, а неколико и на француском језику. Превео је већи број текстова са француског и на француски језик.
Био је члан Комитета за људска права Светског удружења за међународно право, а у оквиру Комитета био је потпредседник и известилац Поткомитета за развој људских права у светлости Хелсиншке декларације. У једном краћем периоду био је председник Савета МИП СР Југославије. Низ година је био члан Уређивачког одбора `Југословенске ревије за међународно право`, а од 1969. до 1977. помоћник одговорног уредника.
Заједнички именитељ у научном раду професора Милојевића је, како је истакла Комисија која је поднела реферат за његов избор у звање редовног професора, `велика акрибија, поузданост и темељитост расуђивања. На његове се радове студенти и колеге потпуно могу ослонити када је у питању навођење и обрада извора и туђих мишљења, чему он приступа са узорном пажљивошћу…`. Комисија је такође истакла да је професор Милојевић `врло савестан и добар наставник … који се строго држао дисциплинованости, не правећи ни у настави ни приликом испитивања компромисе инспирисане јефтином популарношћу и налозима тренутка`.
Професор Милојевић остаће упамћен као врстан научник широке опште и правничке културе, нераскидиво везан за ову Кућу, и као човек чврстих уверења којих се непоколебљиво држао без обзира на последице.
Нека му је вечна слава и хвала!

АНАЛИ

Vol. 69, бр. 3 (2021)

CRIMEN

Vol. XII Број 1 (2021)

НОВИ АРХИВ

Год. 1 Бр. 1 (2021)

ACTA DIURNA

Број 68-69 Август 2020/Април 2021

Архиве