Др Боривоје Шундерић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду преминуо је 11. августа 2020. године, у Београду. Тим поводом, 21. септембра 2020. године одржана је комеморативна седница Наставно-научног већа Правног факултета Универзитета у Београду. Седницу је отворио декан Правног факултета Универзитета у Београду професор др Зоран Мирковић, након чега су уследила обраћања професора др Зорана Р. Томића, шефа Катедре за јавно право, професорке др Љубинке Ковачевић, и професора др Предрага Јовановића, председника Удружења за радно право и социјално осигурање Србије.
Том приликом, професорка др Љубинка Ковачевић изговорила је следеће речи:
„Средином августа растужила нас је вест да је, после дуге и тешке болести, преминуо др Боривоје Шундерић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији. То сазнање је покренуло сећања на нашег уваженог и драгог професора, на све врлине којима је био украшен и на његову плодну академску каријеру.
Професор др Боривоје Шундерић рођен је 1. октобра 1950. године у селу Премећа код Чачка. Основну школу је похађао у родном месту и у Слатини, а гимназију у Чачку. На Правни факултет Универзитета у Београду уписан је школске 1970/71. године, а дипломирао је 1974. године, с просечном оценом 9,55. За асистента-приправника на Катедри за политичке науке изабран је у октобру 1975. године, а три године касније изабран је за асистента за предмет Радно право са социологијом рада. Након тога је хабилитован за испитивача за тај предмет, као и за предмет Уставно право. У мају 1983. године изабран је у звање доцента; у марту 1991. године у звање ванредног професора, а десет година касније у највише наставничко звање за предмет радно право. Магистарски рад `Еволуција радних односа у области личног рада средствима у својини грађана` одбранио је 1977. године, а пет година касније и докторску дисертацију `Услови за заснивање радног односа радникâ у удруженом раду`. Током 1977. године, с групом асистената нашег Факултета, боравио је у посети универзитетима у Познању, Кракову и Варшави, а 1991. године био је на студијском боравку у Паризу, који је финансиран средствима Републичке заједнице за науку. Био је ментор при изради бројих магистарских теза и докторских дисертација, као и члан комисија за одбрану ове врсте академских радова на правним факултетима у Београду, Подгорици и Новом Саду. На Правном факултету у Српском Сарајеву (Источном Сарајеву) изводио је наставу од школске 1997/98. године.
Кратком приказу успешне каријере професора др Шундерића треба прибројати и његова запажена учешћа на многобројним научним и стручним скуповима, чланство у редакцијама научних часописа `Анали Правног факултета у Београду`, `Право и привреда` и `Радно и социјално право`, као и функције потпредседника Удружења за радно право и социјално осигурање Србије, заменика председника Савета Правног факултета, шефа Катедре за јавно право, те члана многих комисија и других стручних тела Универзитета у Београду и Правног факултета. Такође, професор је био члан радних група за израду нацртâ бројих радноправних прописа и члан Комисије за хармонизацију правног система Савезне Републике Југославије с регулативом Европске уније, Савета Европе и Светске трговинске организације.
Професор др Шундерић био је и аутор драгоцених научних и стручних радова, почевши од монографија `Услови заснивања радног односа радникâ` (Научна књига, Београд 1986); `Радни однос – теорија, норма, пракса` (Култура, Београд 1990); `Право Међународне организације рада` (Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2001) и `Социјално право` (Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2009). Овај низ наставља више од 100 научних чланака, радова у зборницима, коментара законâ, приручника и студија, од којих многе својим обимом и природом превазилазе стандардне радове те врсте.
С тим у вези, ваља се осврнути на избор тема професорових истраживања, почевши од његове магистарске тезе, докторске дисертације и монографије о радном односу. Тим првим, важним корацима у свету науке, професор др Шундерић је успео да понуди солидну теоријску основу за сагледавање заснивања радног односа као места преламања различитих интереса послодаваца, радника и државе, односно места сусрета слободе рада и послодавчеве слободе избора сарадникā. На то се надовезује и целовито разматрање битних елемената радног односа, као питањā које се налази у самом срцу радног права и које и данас представља једну од његових најделикатнијих тема, поглавито због непоузданости широко прихваћених критеријума за квалификацију радног односа и његово разграничење од независног рада за другог. У том смислу, професорови радови пружају поуздан основ за правилно разумевање изградње аутентичне самоуправне концепције радног односа, а затим и позне реафирмације уговорне концепције радног односа крајем ХХ века, уз сведочанство о њеној фрагилности и потреби за њеним сталним преиспитивањима и рафинисањима. Поменути и каснији радови професора др Шундерића опомињу и на потребу прилагођавања радног законодавства променама које се дешавају у свету рада, уз упозорење да последица таквог доприноса радног права развоју друштва не сме да буде одступање од идеја и вредности које изражавају биће и дух ове гране права. То нарочито вреди за изазове с којима се радно право суочава услед економских и финансијских криза: премда те промене могу представљати легитиман разлог за измене законодавства и праксе (са циљем ограничавања јавних трошкова или ублажавања теретâ с којима се послодавци суочавају), оне, према професоровом уверењу, не смеју имати за последицу повреду суштине основних економских и социјалних права запослених и тражилаца запослења.
Друга велика тема чијем је истраживању професор др Шундерић био посвећен јесте право Међународне организације рада. Због болести, наш уважени професор, нажалост, није био у прилици да нам се прошле године придружи у обележавању 100 година од оснивања те организације, али нам је његова пионирска књига о праву Међународне организације рада била драгоцен ослонац у припремама за прославу тог јубилеја, посебно имајући у виду да је сва проткана чувеним, а данас, нажалост, неретко заборављеним начелима да рад није роба, да је сиромаштво, ма где постојало, опасност за напредак свих и да без слободе изражавања и слободе удруживања нема одрживог напретка. Притом је важно указати на то да је, осим брижљиве анализе нормативне садржине универзалних међународних радних стандарда, професор био посвећен и критичком разматрању чињеница које утичу на њихово стварање, почевши од оних које најбоље изражава крилатица Si vis pacem, cole iustitiam (`Ако желиш мир, негуј правду`).
Трећа област професоровог интересовања било је социјално право. У истраживању кључних института те, у нашој правној науци још увек недовољно истражене гране права професор је полазио од људских потреба, њиховог издизања на ниво основних социјалних права и спора о правној природи те врсте људских права. Професорова књига `Социјално право` – а и она је била пионирска у читавом региону – специфична је, управо, по томе што је аутор као полазиште за реевалуацију основних социјалноправних института користио гарантије основних људских права. Тај метод је примењен и у више других професорових радова, истина, из области радног права, што му је, очигледно, омогућавало да на најлепши и најплоднији начин повеже две своје велике научне љубави – Радно право и Уставно право. Та врста мултидисциплинарности дошла је до изражаја и у већем броју сјајних радова посвећених изворима радног права, а исто вреди и за радове из службеничког права, у које су уткани резултати истраживања започетог под окриљем научноистраживачког пројекта Института за упоредно право `Положај државних службеника у упоредном праву`, чији је био руководилац.
У осталим професоровим радовима су, готово сразмерно, заступљене, с једне стране, теме које се дотичу безмало свих најважнијих класичних института (индивидуалног и колективног) радног права и, с друге стране, осетљиве теме које су актуелизоване услед новелирања меродавних правних прописа или одређених друштвених и политичких догађаја, попут дискриминације грађана српске националности у остваривању права на рад у Хрватској, социјалноправних последица престанка СФРЈ и стварања Савезне Републике Југославије или радноправних последица агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Тим радовима је заједничко то што су изузетно садржајни, стилски јасни и засновани на опсежним претходним истраживањима, да нуде поуздано разматрање одабраних тема до њихових најтананијих апеката, уз закључке који подстичу на нова промишљања и истраживања. На то се надовезује и чињеница да су професорови радови редовно садржали и драгоцене предлоге за унапређење домаћег законодавства и праксе, због чега су, осим остваривања научног, односно сазнајног циља, били и изузетно корисни законодавцу, судијама и социјалним партнерима. Због тих и других квалитета, научни и стручни радови професора др Шундерића и данас представљају сигурно полазиште и незаобилазне изворе за буквално свако истраживање у области домаћег и међународног радног и социјалног права. Стога остаје и велика туга што је болест тако немилосрдно пресекла професоров научни и стручни рад јер би, да је могао, сигурно обогатио нашу литературу и новим вредним делима.
Нажалост, и многе генерације студената остале су ускраћене за вредно припремана, квалитетна и подстицајна предавања професора др Шундерића, а та велика празнина тешко може бити попуњена. То кажем јер сам имала част и задовољство да похађам предавања и полажем испите код професора на основним и магистарским студијама, привилегију да ми професор буде ментор при изради магистарске тезе и докторске дисертације, а затим и срећу да будем изабрана за асистента-приправника на предмету који је професор предавао и да с професором сарађујем у испуњавању свих факултетских обавеза, све док тешка болест није онемогућила његово пуно учешће у факултетском животу. Те безмало две деценије нашег познанства и сарадње прате само најлепша сећања јер сам уз професора др Шундерића упознала и заволела сложену, интересантну и изазовну материју предметā из уже Радноправне научне области, коју је професор умео да приближи студентима на најлепши могући начин, тако да се и најделикатнија правна питања могу потпуно и правилно разумети у свом историјском, економском и политичиком контексту. Наши часови, посебно они на постдипломским студијама, били су праћени дискусијама, које су неретко сезале до много ширих питања од оног на које се односила одређена наставна једница, али их је професор увек вешто усмеравао ка вредностима и начелима која чине само срце радног и социјалног права, попут социјалне правде, солидарности и других изворишта из којих се напајао и охрабривао на нове професионалне подухвате. Белешке с тих предавања и данас користим као полазиште за истраживања која ми предстоје јер се у тим текстовима могу препознати одговори на многа отворена питања.
Штавише, често се у потрази за решењем неке дилеме запитам шта би на то рекао професор Шундерић, а исто вреди и за одлуке које треба донети. Наиме, професор је увек био искрено заинтересован за мишљење и проблеме својих сарадника, увек спреман да својим разумевањем и смиреношћу преузме или ублажи свачију муку, да лековитим разговором опорави, охрабри и подсети на оно што је битно, а када је то било потребно, и да тактично и лапидарно изреченом критиком баци ново светло на проблем и тиме олакша његово превазилажење. Томе је, наравно, доприносило професорово велико професионално и животно искуство, због чега су разговори с њим неретко подсећали на сусрет с неким древним мудрацем, а често и на сусрет с добрим духом Факултета! Ово тим пре што је, осим спасоносног савета, саговорник редовно одлазио испуњен и дивном, свежом, окрепљујућом енергијом, а неретко и с широким осмехом на лицу јер су професорова ведрина и специфичан хумор умели да обасјају и најтмурнији дан! Ако томе додамо топлу и кротку природу којом је био украшен, као и доброту и љубав коју је имао за све људе, онда не чуди то што је професору редовно требало и читавих пола сата да стигне од улаза у зграду Правног факултета до свог кабинета – јер скоро да није било колеге који не би желео да, уз уобичајени поздрав, подели с професором и неко своје запажање. Његова мудрост, племенитост, искреност, честитост и топлина чинили су га омиљеним колегом и саговорником, те су у професоров кабинет многи свраћали као под дрво доброг хлада и слатког плода. То су препознавали и студенти, али и њихови рођаци и пријатељи, па није био редак призор да се после професоровог термина за консултације са студентима појави и неки радник који сматра да су му повређена права из радног односа. У духу основних циљева научних дисциплина којима се бавио – да треба заштити слабију страну (радног односа) и лица у стању социјалне потребе – професор је увек налазио времена, воље и снаге за разговор с тим забринутим људима, за тумачење списа њихових предмета, за проналажење најбољег решења и давање савета који је за многе од њих, у том тренутку, био најважнија ствар на свету. Ово, између осталог, и стога што их је професор увек дочекивао питањем: „Шта могу да учиним за Вас?“ и вешто преузимао део бриге на себе, и то без прекоревања, чак и онда када је и сам био притиснут захтевним обавезама и искушењима.
Последњу деценију обележила је туга због изостанка професоровог учешћа у свим овим активностима, а изнад свега тога жал што је морао да се суочи и бори с изузетно тешком болешћу, потврђујући изреку Nomen est omen. На то се надовезује и наше искрено дивљење за ту храбру борбу, коју су, заједно с уваженим професором, несебично и пожртвовано водили и његови најмилији, сведочећи о најдубљем поштовању и бескрајној љубави као неразрушивим темељима брака и породице.
Бескрајно хвала професору др Шундерићу, нашем искреном доброжелатељу, за пренето знање, за сан о истинској социјалној правди у нашем друштву, за свесрдну професионалну и колегијалну подршку и помоћ, за све спасоносне савете, за доброту и племенитост. Нека нађе свој мир у месту свежине, у месту одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање.
Нека је вечна слава и хвала нашем уваженом и драгом професору др Боривоју Шундерићу!
Проф. др Предраг Јовановић, председник Удружења за радно право и социјално осигурање Србије, обратио се присутнима следећим речима:
„Ожалошћена породицо Шундерић и родбино, колегинице и колеге, који смо се овде окупили, пријатељи покојног професора Боривоја Шундерића,
Имам част да, у своје име и у име Удружења за радно право и социјално осигурање Србије, кажем неколико речи о животу и раду проф. Боривоја Шундерића, о мом личном погледу на наше пријатељство и друговање, о нашој укупној сарадњи и сарадњи у оквиру Удеружења. Обичаји у Србији налажу, од давнина, да се говори поводом смрти поверавају онима који су на неки начин били блиски покојнику, блиски као чланови породице, као пријатељи, као сарадници. Сигуран сам да има међу присутнима оних који би могли много више да кажу, но што ћу ја рећи, о проф. Шундерићу. Зато је мени данас и част и привилегија да, као блиски сарадник и пријатељ проф. Боривоја Шундерића овде говорим. Уједно и тешко ми је, јер се опраштам од човека са којим сам, дуги низ година, делио узајамна осећања колегијалног искреног уважавања и пријатељске љубави.
Окупили смо се да би животу и делу проф. Шундерића одали почаст. Саучествујемо у болу његове породице и најмилијих. Сигурно им данас није лако и неће бити лако надаље. Молимо вас да нађете снагу и издржите ову бол, да нађете утеху у лепим успоменама које је за собом оставио проф. Шундерић. Окупили смо се овде да поделимо терет туге са вама и да вам тако олакшамо патњу. Нађите снагу у ономе што је Боривоје био као супруг и као отац, а знам, из његових искрених и топлих прича о вама, какав је, заправо, био као супруг, као отац. Заиста, оставио је узорну породицу. Што се тиче нас, овде, данас, окупљених, претпостављам да ће се и нама у сећањима понекад забелети његова коса са многих састанака одржаних баш у овој сали и у седишту Удружења за радно право и социјално осигурање Србије.
Сви који су га познавали упознати су, у већој или мањој мери, са његовим животом и делом, али, ипак, свако је са њим живео, сарађивао и друговао на свој начин. Јединственост проф. Шундерића је била неисцрпна и за мене посебан изазов и мотив да нашу сарадњу и пријатељство увек и изнова учвршћујемо и дограђујемо новим искуствима. Ја ћу из тог угла, овом приликом, нешто да кажем о Бори Шундерићу, као свом другу, колеги на предмету Радно право, поузданом сараднику у пољу деловања Удружења за радно право и социјално осигурање Србије, чији је био дугогодишњи члан, члан Управе Удружења и потпредседник Удружења (сам није хтео да прихвата место председника Удружења).
Бора је човек који је своју колегијалност и пријатељство показивао понашањем и делима, а не неком слаткоречивошћу и `тапшањем по рамену`. Само јак човек не мора да се служи слаткоречивошћу и `тапшањем по рамену` да би се допао другима. Јаки људи стварају јака пријатељства, јаке успомене, јака дела. Та пријатељства, успомене и дела јача су и од смрти, oна живе и након физичке смрти, a са њима живи и онај који их је стварао. Проф. Шундерића ћемо и даље цитирати у својим радовима, помињати у разним приликама по ономе што нас је и привукло да се овде данас окупимо.
Бора је привлачио својом јединственом искреношћу (био је `без длаке на језику`), то са убеђењем говорим, привлачио нас својом отвореношћу, тачношћу и истинољубивошћу. Био је честит човек, са изузетним осећајем за правду и правичност. О себи је увек говорио кратко. Био је достојанствен, а истовремено изузетно духовит и шаљив, познат по бројним шалама и досеткама, како на туђи, тако и на свој рачун. Зрачио је оптимизмом, ведрином духа, ширио позитивну енергију тако потребну свима који су се бавили послом којим се и он бавио. Изузетно, код првих и само површних сусрета и некима који га нису довољно познавали, одавао је, на први поглед, утисак „гордог и непомирљивог“ човека. Као човек који га је дуго и суштински познавао био сам и сведок у приликама када се гасе такви први утисци и граде реални утисци о њему – утисци који се никада више нису доводили у питање.
Тачно пре 70 година рођен је проф. Боривоје Шундерић, у селу Премећа код Чачка, у материјално скромној средини, али богатој људским врлинама, које су га усмеравале и водиле кроз живот. Школујући се, од основне школе до звања редовног професора Правног факултетета Универзитета у Београду, све што је урадио и постигао – урадио је сам, мукотрпним радом и о свом трошку, у то сам сигуран, јер често ми је о томе причао и готово паралелно и заједно пролазили смо кроз све фазе стицања академских знања и звања. Говорим ово са убеђењем, јер прошло је више од 40 година од нашег првог сусрета као постдипломаца на Радном праву, код професорâ Александра Балтића и Милана Деспотовића. Тада успостављено другарство (јер, по дифолту, били смо тада другови, и не само по дифолту – рекао бих да је наше другарство било ближа и јача веза од пријатељства), свеједно – та наша веза остала је увек искрена, безрезервна и ничим и никад окрњена кроз читав тај дуги низ година. Зато смо се и у свим нашим каснијим сусретима или дугим телефонским разговорима поздрављали, ословљавали, и растајали као другови.
Професура и рад са генерацијама студената била је дуго и широко поље, у коме се проф. Шундерић препознаје као квалитетан и омиљени професор. У његовој богатој каријери смештен је велики број стручних и научних радова, написаних књига, уредништава часописа и зборника радова, предавања у земљи и ван ње. Посебан допринос дао је подизању и усавршавању младих људи. Боравећи у његовом кабинету, као наставник у допунском раду на овом факултету, на столу и у орману могао сам да видим више десетина одбрањених дипломских и магистарских радова, докторских дисертација код којих је био ментор или учесник у комисијама за оцену и одбрану радова. Као аутор, у правној књижевности, остаће запамћен проф. Шундерић, најпре, по оригиналним размишљањима и критичким освртима у поимању концепта социјалистичких самоуправних радних односа у удруженом раду друштвеним стредствима, затим по узораним дубоким траговима у широком пољу Међународног радног права – посебно у пољу нормативног деловања Међународне организације рада, те по пионирским радовима из сфере Социјалног права омеђивши, притом, ову дисциплину од сличне дисциплине под називом Социјално осигурање или Право социјалног осигурања – у чему сам га свесрдно подржавао и због којих радова му дугујемо велико хвала.
Оно што је проф. Шундерића карактерисало у говору на коференцијама Удружења за Радно право и социјално осигурање Србије, на седницама разних тела и комисија у изради многих стручних, научних пројеката и законских и других правних аката, којима смо заједно присуствовали, јесте његова разборитост, јасноћа и једноставност казивања, рационалност израза: говорио је обично кратко, али конструктивно, уверљиво и чврсто, није се колебао и оптерећивао другачијим мишљењима и евентуалним неслагањима са његовим мишљењем. Био је један од актера оснивања Удружења за радно право и социјално осигурање Србије (тада Југославије, односно Србије и Црне Горе), био је активни учесник и организатор бројних научних и стручних конференција, саветовања и симпозијума под окриљем Удружења, био је високопоштован и учествовао је на свим тим скуповима док га је здравље служило. У последње време, због дуге и тешке болести, осетно нам недостаје у стручном раду Удружења, али и као промотер лепе и пријатељске атмосфере. Кажу да човек умире два пута: једном физички када га задеси смрт; и други пут када буде заборављен. Професора Шундерића задесила је физичка смрт, али тешко да се може догодити да буде заборављен. Импоновало је бити његов колега и друг. Мени ће нарочито недостајати његов шеретски осмех код наших сусрета и карактеристично питање: `Како си друже стари`? Зато, драги Боро, друже стари, почивај мирно у свом вечном сну и нека ти је вечна слава и хвала!“
Поводом смрти професора др Шундерића, професор др Ратко Марковић објавио је у дневном листу „Политика“, од 15. августа 2020. године следећи текст:
Животопис професора Шундерића (1950-2020)
Самоук. Радљив. Доброчинитељ. Поштењак. Уклет. Боривоје Шундерић, професор Радног права на Правном факултету. Тешка и претешка била је животна путања којом је ходио. Невољисао је свакојако. Један је од оних који су себе направили. Сва његова достигнућа била су резултат саморада и самоконтроле.
Рођен је и одрастао у селу Премећн, подно планине Јелице. Ђаковао уз обављање сеоских послова, јер у селу нема члана домаћинства без радног задужења. У школи и на факултету пробијао се путем без пртине. Ha факултет је дошао и научно се изграђивао без подршке јаких и сигурних леђа иза себе. Титуле и звања стицао је великим самоодрицањем. Без довољне материјалне помоћи својих (није се имало откуд) и без усмеравања старијих колега са предмета. Свако научно звање зарадио је часно, у средини у којој се сударају плитке сујете, похлепно самољубље и притворство. Поново је биран y исто звање и када је испуњавао све услове да буде биран у више. Када су тек створене политичке странке настојале да окупе у јавности позната имена за своје чланове, не би ли биле ближе власти, одолео је њиховим омамљивим сиренским гласовима – није постао члан ниједне. Његова академска служба била је чиста и без сенке. Без њега табор приврженика витешког академског морала биће значајно ослабљен.
Био је у науци пример самопрегорног и савесног радника. Годинама се мучио да испуни смислом и садржином Кардељеве шупље фразе које су ушле у Устав и радно законодавство. Професор права мора предавати важеће право, какво да је. Када се наш правни систем почео усклађивати с класичним европским, отпочео је да поставља систем нашег европеизованог радног права. Упркос ревносном и многом раду, нагле системске промене радног законодавства, као одраз промене друштвеног система, омеле су га да при пуној интелектуалној снази створи целовито научно дело у којем би дошли до израза његов правнички дар и његова научна спрема. Иако је био правник позитивиста, он није био „параграфлија“, чија се струка састоји у „обртању и извртању параграфа“.
Правна норма је идеја, мисао, која има смисла само ако постане пракса.
Имао је неке од најлепших људских особина – био је незлобив, душеван, јаких моралних уверења. Држао је до неокаљана образа и чистих руку. Пленио је природношћу, искричавошћу духа, смислом да разликује стварност од маске и позе, истину од лажи, поред свих мимикрија својствених академском реду којем је припадао. Хумор му је био сочан и са жаоком, често и на сопствени рачун. Био је робусног изгледа, а меке осећајности. У „говору и твору“ био је дете свога завичаја. Читање научне лектире, писане најчешће штурим и рапавим, тромим и млитавим правничким језиком није, нарочито у усменом говору, искварило његову изворну говорну жилу – чисту и крепку реченицу неизвештаченог српског језика и одсечност лепог завичајног говора.
Прерана, најгора болест, која људе зле худи погађа тек у поодмаклим годинама, погодила га је у напону физичке и духовне моћи. Породица, и с њом родбина и пријатељи, с неверицом су гледали како је сахнуо и топио се, да би се убрзо угасио његов дотле несаломиви дух и опадала његова чудесна способност да личности и ситуације своди на једну надлежну реч. Та болест, која је потрајала, истргла је перо из његових руку. Да је био свестан, и он би попут Бранка Ћопића на растанку од живота могао да завапи: „Збогом лијепи и страшни животе.“
Меланхолична чежња за топлином завичаја и немирење с извештаченим и лажним људским односима у великом граду биле су честе теме наших разговора. Његов завичај били су село, Морава, патријархално непокварени и честити људи. Као осећајан човек, боловао је и када је био здрав од болести јунака свог великог имењака Боре Станковића, „здрав сам а – болан!“.
У данашњем грабљивом и незајажљивом времену, пуном лажних представа и лажног представљања, остаће упамћен по племенитој људској особини – и на узвишеном академском постољу, остао је онакав каквог га је Творац створио. По скромности и доброти, био је на Правном факултету пример без поредника.
За Хорација кажу да је рекао на самрти: „Нећу сав умрети.“
За све који те воле твоје име неће бити сахрањено c твошм телом.
