У уторак 27. децембра 2022. године у 11 часова на Правном факултету Универзитета у Београду биће свечано отворена изложба Музеја жртава геноцида ,,Бугарски ратни злочини у окупираној Србији (1915-1918)“. У питању је ауторска поставка историчара г. др Милована Пизарија, која је настала на основу његове докторске тезе одбрањене на Универзитету у Венецији. Овом поставком Музеј жртава геноцида окончава своје овогодишње бројне изложбене активности, након изложби посвећених страдању наших сународника до којих је дошло током 1942. године у Јасеновцу, на Козари и Поткозарју, као и у Срему, те поставке посвећене поратној судбини српске деце спашене током акције Диане Будисављевић.
На отварању говориће аутор поставке историчар г. др Милован Пизари и историчар г. Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.
Реализацију изложбе, насталу на основу недавно потписаног Протокола о сарадњи Музеја жртава геноцида и Правног факултета Универзитета у Београду, омогућили су Министарство културе и Фондација Музеја жртава геноцида.
Изложбу употпуњавају двојезични српско-енглески каталог и зборник изабраних докумената и сведочанстава.
Подсећамо и на то да се ове године навршила 105. годишњица знаменитог Топличког устанка, након кога је, у знак одмазде, уследио један од најмасовнијих, најбруталнијих и најсистематичнијих злочина које су припадници регуларних оружаних снага Бугарске починили над десетинама хиљада српских цивила.
Овом приликом важно је посебно нагласити и то да бројни, масовни, разнородни и изузетно брутални злочини почињени од стране војних, полицијских и цивилних бугарских окупационих снага на делу државне територије Краљевине Србије у периоду између 1915. и 1918. године садрже и поједине елементе геноцида.
О свирепости трогодишње бугарске окупације знатних делова територије Краљевине Србије сведоче и закључци извештаја Међусавезничке комисије. ,,Може се рећи да не постоји члан Женевске конвенције или норма међународног права које Бугари нису повредили“. Осим тога, Међусавезничка комисија за испитивање бугарских злочина, која је објавила тротомни извештај на основу изузетно великог броја прикупљених доказа (сведочења, бугарске наредбе, саслушања, итд.) закључила је и да су „депортације [српских цивила] биле таквих размера да су немачке трупе протестовале јер нису могле да прођу“.
У спомен свим нашим страдалницима умореним од стране бугарских окупатора наше домовине у периоду између 1915. и 1918. године, Музеј приређује ову изложбу у нади да ће она додатно обогатити и објективизовати знања свих нас и о том страдалном периоду наше националне историје.
ИСТОРИЈАТ ЗЛОЧИНА
Током Првог светског рата цивили у Краљевини Србији који су се нашли под бугарском окупацијом били су жртве масовних злочина који су садржавали поједине елементе геноцида, као и предмет депортација и систематског уништавања.
Више од сто година након краја рата, ти догађаји су још увек мало познати.
Историографија у Србији се само делимично бавила њима и осим неких случајева на локалном нивоу може се рећи да је страдање српског народа под бугарском окупацијом у периоду 1915 – 1918. године остало на маргини културе сећања.
Због тих чињеница, као и због великог броја архивских докумената, Музеј жртава геноцида приредио је изложбу о злочинима над цивилним становништвом у Србији под бугарском окупацијом 1915 – 1918. године
Након освајања Србије 1915. године, уследила је подела територије између Аустроугара и Бугара који су успоставили своје окупационе зоне. Док је у првом случају то била административна јединица (мада под контролом војске) чији је задатак био заправо одржавање мира и искоришћавање ресурса, у другом је било у питању проширење бугарске власти с посебним задатком да матици домовини прикључи огромна подручја и да ту наметне културну и верску доминацију с израженим националним обележјима. Био је то почетак немилосрдне трогодишње окупације.
Први период бугарске окупације карактерисао је низ масакара као и систематско елиминисање виђених личности и српске интелигенције.
Свуда у Србији и Македонији представници свештенства, учитељи и професори, политичари, адвокати, пензионисани државни службеници и разни трговци били су мета овакве политике Радославовљеве владе.
За неколико месеци било је на хиљаде жртава, а на хиљаде њих депортовано је Бугарску. У Македонији већина покоља била је дело комита који су у тамошњем административном систему преузели скоро све функције на локалном и окружном нивоу, заузимајући места среских (у неким случајевима и окружних) начелника, председника општина и обављајући полицијске функције. Њихове акције свакако је увек пратила или подржавала бугарска редовна војска. У источној и јужној Србији, међутим, одсуство комита показало је да сву одговорност сноси редовна војска. Елиминација најутицајнијих сталежа била је праћена честим насиљем усмереним ка члановима њихових породица и уопште против читавог цивилног становништва.
Године 1916, истовремено са масовним и циљаним погубљењима, бугарска влада је започела са спровођењем политичког програма за нове области, чије је тежиште било бугаризација цивилног становништва.
Према планираној процедури на нивоу државе, спроведени су уништавање српске културе – забрана српског језика, уништавање књига, одузимање црквене баштине итд. – и изградња бугарског идентитета – бугарске школе, културна друштва, забрана коресподенције са страним земљама итд. – чему су људи подвргнути силом. Са економског становишта, почео је да се примењује систем реквизиција, који је, природно, захватио углавном сеоска подручја.
Истовремено, „државно насиље“ погоршано је аутономијом војске и чиновника послатих у окупирана подручја: свуда су нове власти биле одговорне за пљачке, мучења, насиља, изнуде и, изнад свега, масовна силовања.
На пролеће, а нарочито на јесен, с наставком ратних активности на македонском фронту, становништво пограничних држава било је масовно приморано на рад на утврђивању ровова или изградњи путева према фронту. Услови рада довели су до многих смртних случајева, посебно од глади. У неким су случајевима евакуисана и интернирана читава села, а куће демонтиране и коришћене у радовима на фронту; у другима је становништво читавих градова, попут Дојрана, интернирано а њихов град уништен.
Масовно интернирање погодило је, крајем године, пре свега македонска подручја – посебно Порече – која су већ много претрпела крајем 1915. године: читава места депортована су у Бугарску.
У фебруару 1917. године, наредба бугарских власти у окупираној Србији о регрутовању мушкараца, била је искра која је запалила побуну у Топлици и Јабланици: неколико хиљада њих, од којих су многи били српски војници који су остали у својим кућама или су се скривали у шуми, напали су бугарске гарнизоне и за неколико дана ослободили неколико градова уз подршку становништва.
Да би угушиле устанак који је био опасан по стабилност Бугарске, војне власти су наметнуле такву репресију да су за 20 дана поразиле побуњенике сејући страх међу становништвом, масакрирајући, уништавајући и спаљујући многа села и, пре свега, покрећући талас масовних интернирања.
Од пролећа до лета 1917, око 20.000 цивила били су жртве репресије бугарских власти, а више од 60.000 их је депортовано у логоре за интернирање у Бугарској.
Услови у овим логорима били су драматични. Трошне и претрпане бараке, лоши хигијенски услови, озбиљне несташице хране, малтретирања и мучења, континуирани присилни рад карактерисали су све логоре. Свугде је било много мртвих. Био је то мали концентрациони универзум у коме су цивилне жртве, поред Срба, били и припадници других народа, пре свега Грци и Румуни из других бугарских окупационих подручја.
У последњој години рата, док је, с једне стране, бугарски систем контроле над становништвом био све интензивнији због страха од нових побуна, с друге, реквизиције и пљачке били су главни узрок патње и смрти међу цивилним становништвом. Бугарска, у којој је због рата и „савезничког пљачкања“ ситуација постала драматична, користила је прехрамбене ресурсе Моравске области и Македоније што је више могла, узимајући огромне количине пољопривредних производа и стоке од цивилног становништва и остављајући (не увек) само минималне количине неопходне за преживљавање.
Тешки услови унутар саме Бугарске, погоршани протестима и нередима међу цивилима и војницима, и веома неповољан ток рата, међутим, нису променили ток бугарске репресивне политике према становништву. Наредбом од 29. маја 1918, све што је до тада урађено први пут је кодификовано у једном тексту. У њему је становништво било подељено у различите категорије које се могу свести на две опште групе: они који су могли помоћи текућем процесу и они који би га ометали. Међу њима се истицала категорија жена, која је издвојена као елемент који се, сам по себи, увек сматра непријатељем, као главни носилац српске традиције. Требало је на сваки начин елиминисати „шовинистички фанатизам“ српских жена и избрисати сваку везу са српством, укључујући имена која ће се дати новорођенчади.
У последњим данима рата, бугарски окупациони апарат погодила је општа пометња, док је ситуација унутар Бугарске била на ивици грађанског рата. С предајом бугарске војске, из Моравске и Македоније десио се општи бег свих војних јединица, као и државних службеника; иако су клаузуле о примирју то изричито забраниле, сви су се упустили у некакву последњу „велику пљачку“ у којој је цивилно становништво било лишено последње хране и новца.
Убрзо након тога, почео је повратак интернираних и ратних заробљеника из логора у Бугарској. Њихов број и стање, које је влада у Софији увек скривала, постали су драматично очигледни тек када су трупе Антанте стигле до Софије: тада је почела организација повратка десетина хиљада мушкараца, жена и деце, који су, гладни и изнурени, умирали чак и кад би бивали ослобођени. Бугарске власти ометале су њихов повратак у Србију и Македонију, укључујући елиминацију интернираних и затвореника, док је глад у земљи учинила готово немогућим налажење робе за основне потребе као помоћ преживелима.
На крају рата, на Мировној конференцији, Српска делегација изнела је непобитне доказе о ономе што се догађало од 1915. до 1918. и саставила списак пет стотина бугарских злочинаца чије је изручење тражила. Упркос различитим предлозима и бројним покушајима да се одреде одговарајуће казне, став великих победничких сила открио је, у ствари, општу неспремност да процесуирају ратне злочинце, укључујући и бугарске.
Ипак, посебна комисија формирана са задатком да прилагоди међународни правни систем ситуацији која је произашла из Великог рата потврдила је огромне патње нанете Србима. Само су Јермени претрпели горе поступање током овог сукоба.
Још увек се не зна колико је српских цивила страдало под бугарском окупацијом, али документи јасно говоре о покушају истребљења или бугаризације целокупног српског становништва у источној и јужној Србији и данашњој Северној Македонији.
