У петак, 31. маја 2024. године, на последњем састанку клуба у овом семестру, проф. др Бранко Ракић одржао је предавање “Злочин против мира: 25 година од НАТО агресије на Југославију”. У уводу је истакао да се предавање могло звати и “Злочин без казне”, те да је агресија један од најважнијих злочина у међународном праву – можда не најтежи, али онај који отвара врата за све дуже злочине. Подсетио је на оптужницу која је подигнута 2000. године пред српским судовима против НАТО пакта и кључних политичких личности земаља агресора, за подстицање на агресивни рат, повреду територијалног суверенитета, покушај убиства представника највиших државних органа, ратни злочин против цивилног становништва, употребу недозвољених средстава борбе. Првостепеном пресудом су сви оптужени осуђени на казну затвора од 20 година – у то време највећу казну у СРЈ. Упркос неким мањкавостима тог поступка, истакао је да сматра да је исправно што је оптуженима суђено у одсуству, јер би се држава у супротном огрешила о основна правна начела. Међутим, Врховни суд је 2001. године укинуо пресуду због битних повреда кривичног поступка, јер је за кривично дело повреде територијалног суверенитета био надлежан само војни суд, а онда је по прописима о надлежности у стицају требало он да суди за сва дела. Реалан разлог, међутим, био је политички – планирање посете Жака Ширака; поступак никад није поново покренут. Истакао је да се за агресију судило још у Нирнбергу, где је означена као врховни злочин, и говорио о основама и историјату међународног ратног права, те о овлашћењима Савета безбедности УН у случају агресије (коју, додуше, Повеља УН не дефинише), као и дозвољености индивидуалне и колективне самоодбране. Говорио је о покушајима професора Правног факултета да пишу правна објашњења у вези са агресијом на интернету током њеног трајања, те о Резолуцији 3314 из 1974. године која је дефинисала агресију, са листом обележја која није исцрпна. Истакао је колико су ретко овлашћења СБ коришћена, јер би обично нека чланица ставила вето – као и у случају када су Русија, Белорусија и Индија захтевале хитан прекид употребе силе против СРЈ. Говорио је о терористичким активностима тзв. УЧК и страној подршци коју су имале (нарочито немачкој), те о каснијем поступању КФОР-а ван опсега њихових надлежности и Бондстилу као бази која превазилази њихове непосредне потребе. Подвукао је да је Хашки трибунал формиран тако да у његову надлежност не улази злочин против мира, наводно да се његов рад не би политизовао, а реално да се не би отварало питање одговорности чланица НАТО-а, али и делова Југославије који су изазивали сукобе при насилној сецесији. Говорио је и о процесу против Слободана Милошевића, те конструкцији “удруженог злочиначког подухвата”. Поменуо је и неуспешне покушаје осуде агресије у Савету безбедности и пред Међународним судом правде, те се вратио на идеју осуде пред националним судовима, али поменуо и мањкавости тадашњих домаћих кривичноправних прописа у том погледу, изразивши жаљење што не постоји валидна правна осуда овог злочина.
Више фотографија можете видети овде
