Конференција на тему „Најважнији проблем савремене правне филозофије“, организована од стране Београдске група за теорију права, одржана је путем виртуелне платформе 28. маја 2021. године.
Поздравне говоре за отварање догађаја одржали су Миодраг Јовановић, редовни професор правне теорије Правног факултета Универзитета у Београду и Бојан Спаић, ванредни професор са истог факултета, након чега су водећи савремени правни филозофи добили по 20 минута да изнесу своја размишљања о датој теми. Пет редовних професора излагача, истим редоследом, били су: Брајан Лајтер, Правни факултет Универзитета у Чикагу, Фредерик Шауер, Правни факултет Универзитета у Вирџинији, Пјерлуиђи Kjасони, Правни факултет Универзитета у Ђенови, Томаш Гизберт-Студницки, Факултет за право и администрацију Универзитета у Кракову и Торбен Спак, Правни факултет Универзитета у Стокхолму.
Брајан Лајтер, као први говорник, указао је на назадовање тренутне правне филозофије у САД-у, која је, чини се, занемарила достигнућа најистакнутијих правних теоретичара, попут Келзена, Раза, Дворкина и посебно Харта. Чини се да данашњи амерички правни филозофи углавном теже да понуде нове теорије, пре него истините. У том смислу је „Правна теорија планирања“ Скота Шапира важна, рекао је професор, јер је изгледа заборавио оно што нас је Харт већ научио – да велики део права може произаћи из ненамерних поступака или праксе службеника у правном систему. Такође, Шапиров приговор на Хартову теорију да се правила не могу изједначити са праксама је потпуно погрешан, јер се такав став нигде не може наћи у Хартовим делима. Ако се те конкретне тврдње оставе по страни, већи проблем је укорењен у наводној претпоставци да је пресудно питање правне филозофије проналазак места права у такозваном „метафизичком слоју колача“ – кроз који би требало да утврдимо везе између правних чињеница и моралних или социјалних чињеница. Али фокусирање на метафизику у праву удаљава нас од Хартових филозофских достигнућа и закључака, чак иако оставимо по страни чињеницу да је такав подухват сам по себи превише захтеван. Лајтер је закључио да нам треба „тренутак повратка на Харта“, посебно у вези са питањем теоријских несугласица и Хартове „интерне перспективе“. Ослањајући се на Рајлове увиде, морамо се запитати да ли људи понекад чине и говоре ствари које не мисле – што нас тера да преиспитамо „интерну перспективу“ са ове тачке гледишта.
После тога, Фредерик Шауер отворио је своју презентацију истичући да он лично и генерално не жели да понуди посебну теорију права, већ само неке увиде у правне проблеме и различите теорије. Главно питање постављено у теми конференције може се поделити у четири потпитања, од којих је прво: Шта је право? То је концептуално питање, иако то не значи да се на њега може одговорити само апстрактним идејама. Ако претпоставимо да је право свуда, тада питање „Да ли је закон важан?“ постаје бесмислено постављати. С друге стране, ако прихватимо ужи концепт, ситуација се мења. Касније се Шауер окренуо другом делу главног питања, Како право може бити важно? Како закон може направити разлику у људском доношењу одлука, понашању, резоновању и тако даље? На ово питање можемо понудити два одговора – Разову концепцију ауторитета, с једне стране, и с друге – да право делује психолошки како би створило моралне ставове људи. Трећи део је: Да ли је право важно? Морамо схватити да је узалудан покушај извођења оног треба из оног јесте и да је ово треће питање заправо емпиријско. Реалисти су свесни ових увида, као и чињенице да постоји много извора права, од којих су многи друштвене природе. Такође, неки аутори тврде да постоји пуно претправних политичких, моралних и социјалних ставова судија. Шауер је, на крају, преиспитао последње потпитање: Да ли би право требало да буде важно? Филозофски анархисти, попут Симонса и Волфа, кажу да не би требало, тј. они верују да ниједна ауторитативна одлука не би требало да утиче на оно што људи треба да раде. Други, попут Ролса или Лока, наравно, кажу да би право требало да буде битно – из различитих разлога (идеја обавезе, фер игре итд.).
Пјерлуиђи Кјасони је првенствено нагласио разлику између тражења информација (о томе шта је најважнији проблем правне филозофије) и тражења правца. Ово друго алудира на прескриптивну мета-јуриспруденцију – питање који проблем треба сматрати кључним. Заузео је друго становиште као важније, истовремено истичући да живимо у веома неморалном свету. Стога је први проблем: како се борити са поремећеним вредностима у друштву. Тада је понудио принцип првенства рационалности над позитивизмом, упркос томе што је врло свестан да је такав циљ можда неостварив. Он сматра да нам је потребно унапређење правила епистемичке, методолошке, концептуалне, инструменталне и садржајне рационалности. 1) Морамо развити реалне теорије права и прескриптивне дискурсе о правилном, научном начину разумевања позитивног права; 2) Потребно је анализирати како треба правници да правилно расуђују; 3) Потребан је задатак усавршавања терминолошког и појмовног апарата (појашњење и артикулација); 4) Морамо проценити да ли су правници рационални из перспективе односа средство-циљ; 5) Наш задатак је да проверимо да ли су постојећи закони прихватљиви са становишта рационалних агената (једнакост, морал и слобода). На крају, Кјасони је напоменуо да све ово можемо учинити без помињања појмова попут суштине или природе права.
Томаш Гизберт-Студницки отворио је своје излагање позивајући се на име Андреја Мармора и његово уверење да је предмет јуриспруденције природа права која обухвата још три питања – онтологију права, детерминанте непоштовања права и правну нормативност. Одбацио је такву хипотезу, тврдећи да је главна сврха правне филозофије више херменеутичка него објашњавајућа, што не искључује разумевање. Такође, обично је фокус у јуриспруденцији на државном или локалном праву (Харт и Раз), па се стога поставља питање правног плурализма. Два паралелна правна поретка постоје у једној земљи, јер данас имамо све присутнији глобални правни поредак (недржавни, међународни). На пример, транснационално право о економским трансакцијама, мултинационалне компаније, регулације мрежа и платформи као што је Фејсбук итд. створени су без државне интервенције и високо су формализовани, а важан су аспект друштвеног живота. Из овога проистичу многа питања: Да ли све поменуто спада под појам права? Да ли је позитивизам довољан да одговори на такво питање? Да ли се ово може објаснити „правилом признања“? Да ли је однос између морала и ових појава исти какав је у државном праву? Друго, социјална онтологија права данас добија све више пажње. Она има практичне импликације – може нам помоћи да се бавимо новим правним појавама, као што су не-људски правни субјекти – природни правни субјекти, не-људски (софтверски) агенти у трговини итд. Традиционалне теорије правних лица нису довољне да одговоре на ове загонетке. Следећи ову линију резоновања, питао је Томаш, како да побољшамо свој правни приступ?
Торбен Спак, као пети и последњи излагач, представио је своја размишљања на главну тему изјавивши да правно расуђивање треба да буде у фокусу правне филозофије. Изнео је неке од својих ставова о натурализму и о општим могућностима правне филозофије, као и о његовом „ограничењу адекватности“, комбинујући онтолошки и епистемолошки натурализам. Поред тога – правно тумачење, основни појмови и природа права део су аналитичког дела правне филозофије – док на другој страни имамо нормативни аспект. Ипак, правно расуђивање има три главна подручја отворена за дискусију: 1) Разлози холизма – не могу постојати истинске опште норме, јер се правни разлози разликују од једне ситуације до друге; 2) Правне изјаве – изјаве првог и другог реда, које понекад зависе од метафизичког става; 3а) Дедукција; 3б) Индукција – на који начин вагање разлога за одлуку у конкретном случају потпада под правно расуђивање?
Потом је дошло време за питања и одговоре, који су осталим учесницима конференције омогућили интеракцију са говорницима. Питања су била упућена сваком од професора, истим редоследом којим су и говорили.
Кристијано Моита питао је да ли Лајтер може да прокоментарише однос неких других његових истраживачких интереса, као што је Ничеова филозофија, према филозофији права. Лајтер је одговорио да је правни реализам био његов пут у филозофију, која, исто као и Ничеове мисли – дела на мета-нивоу. Ниче је филозофски натуралист (упркос уобичајеним тумачењима њега). С друге стране, Ниче има неке радикалне ставове о моралној одговорности и слободној вољи, што наравно има неке генералне повезаности са правом. Такође, у вези са Шауеровим питањем „Да ли је закон важан“, споменуо је Лајтер – ако је циљ прескриптиван, радимо добар посао. Што се тиче идеје владавине рационалости и њеног преузимања, он је одбио да постоји таква ствар као што су концептуална рационалност или суштина. Такође се сложио са Спаком, али је упозорио да правни позитивизам није теорија о правном расуђивању и кратко је додао да је Гизберт-Студницки у праву – треба нам још истраживачког рада у поменутим областима.
Мотоки Мијура је питао да ли постоји приоритет међу четири потпитања која је Шауер категоризовао, истичући да би могло бити тешко ускладити „интерну перспективу“ и емпиријско истраживање. Шауер је рекао да није сигуран да постоји приоритет и да је четврто потпитање оно о којем најмање има да каже. Друго и треће су му важнији, али то је само питање укуса. Када говоримо о игнорисању емпиријског аспекта права у бихевиорализму, он мисли да Харт греши када то тврди. Нико не покушава да каже да не постоји „интерна перспектива“, већ само да би се нечији најбољи докази о унутрашњој тачки гледишта могли наћи у понашању те особе. Харт само наговештава да треба некога да питамо о његовом унутрашњем гледишту, али то није довољно – треба нам више од тога (на пример, како се заиста понаша). Такође, сложио се са највећим делом онога што је Торбен рекао, а посебно о коришћењу филозофских инструмената за размишљање о правном расуђивању.
Михал Араскјевич је изјавио да постоји очигледна стална напетост између натуралистичке/објашњавајуће/емпиријске анализе правних појава и антинатуралистичког /херменеутичког приступа. Био је радознао о идејама које се тичу перспектива будућег развоја догађаја око ове напетости. Кјасони је одговорио да треба одбацити натуралистичку идеју „прве филозофије“ која се бави суштинама и природом ствари. Ако под херменеутичким гледиштем мислимо на тумачење правог значења правног акта – то је чиста идеологија. Што се тиче општих коментара, рекао је да идеја суштинске рационалности жели само да повеже вредност разума са правом, а не да тврди да је то објективно становиште. На Фредерикова питања – кратко је рекао, „наравно да је право важно!“, иако такође морамо себи да изнова постављамо ова питања, јер заборављамо оно што претпостављамо да знамо. На крају се Кјасони у потпуности сложио са Гизбертом и нагласио да је Спак очигледно био у праву с инсистирањем на правном расуђивању.
Габријел Ускамаита је питао која је улога филозофије права у односу на вештачку интелигенцију, тачније у моделирању правног резоновања. Гизберт-Студницки је одговорио да није компетентан да одговори на такво питање, а затим се окренуо општим коментарима. Рекао је да се радује што ће са Лајтером разговарати о метафизици права и да се слаже да је Харт имао и херменеутичку сврху. Објашњавајуће и херменеутичке сврхе се међусобно не искључују – могу се комбиновати.
Дијего Морено Круз је упитао да ли би било потребно да се, у сврхе филозофије права, традиционални проблеми формулишу у психолошком смислу, тако да се створе хипотезе које се могу експериментално оповргнути или верификовати. Спак је одговорио да уопште није сигуран. Може се одрећи натуралистичког становишта ако су резултати контраинтуитивни. Не би одбацио друге приступе, тј. либералан је.
Пред сам крај, неки говорници су дали завршне коментаре и опроштајне речи. Лајтер је још једном истакао да одбацује Хабермасову теорију да бисмо под условом слободне и равноправне дискусије дошли до закључака о некаквој суштини. Што се натурализма тиче, он верује да методолошки натурализам доминира онтолошким, јер у основи зависимо од онога што емпиријске науке кажу да постоји. Зато је физикализам више филозофска предрасуда него натуралистичка доктрина, јер није научни резултат. Шауер је лапидарно изјавио да традиционална аналитичка јуриспруденција не игнорише недржавно право, јер је чак и Харт писао о томе.
На крају, модератори и говорници су изразили захвалност свим учесницима и организацији.
Видео материјал конференције ће бити доступан на интернет странама Београдске групе за теорију права.
Facebook: https://www.facebook.com/BGLegalTheory
YouTube: https://www.youtube.com/channel/UCeuZnqNS_uJ842ZnWUwLJuw
