Dr Borivoje Šunderić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu preminuo je 11. avgusta 2020. godine, u Beogradu. Tim povodom, 21. septembra 2020. godine održana je komemorativna sednica Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sednicu je otvorio dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu profesor dr Zoran Mirković, nakon čega su usledila obraćanja profesora dr Zorana R. Tomića, šefa Katedre za javno pravo, profesorke dr Ljubinke Kovačević, i profesora dr Predraga Jovanovića, predsednika Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije.
Tom prilikom, profesorka dr Ljubinka Kovačević izgovorila je sledeće reči:
„Sredinom avgusta rastužila nas je vest da je, posle duge i teške bolesti, preminuo dr Borivoje Šunderić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji. To saznanje je pokrenulo sećanja na našeg uvaženog i dragog profesora, na sve vrline kojima je bio ukrašen i na njegovu plodnu akademsku karijeru.
Profesor dr Borivoje Šunderić rođen je 1. oktobra 1950. godine u selu Premeća kod Čačka. Osnovnu školu je pohađao u rodnom mestu i u Slatini, a gimnaziju u Čačku. Na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu upisan je školske 1970/71. godine, a diplomirao je 1974. godine, s prosečnom ocenom 9,55. Za asistenta-pripravnika na Katedri za političke nauke izabran je u oktobru 1975. godine, a tri godine kasnije izabran je za asistenta za predmet Radno pravo sa sociologijom rada. Nakon toga je habilitovan za ispitivača za taj predmet, kao i za predmet Ustavno pravo. U maju 1983. godine izabran je u zvanje docenta; u martu 1991. godine u zvanje vanrednog profesora, a deset godina kasnije u najviše nastavničko zvanje za predmet radno pravo. Magistarski rad `Evolucija radnih odnosa u oblasti ličnog rada sredstvima u svojini građana` odbranio je 1977. godine, a pet godina kasnije i doktorsku disertaciju `Uslovi za zasnivanje radnog odnosa radnikâ u udruženom radu`. Tokom 1977. godine, s grupom asistenata našeg Fakulteta, boravio je u poseti univerzitetima u Poznanju, Krakovu i Varšavi, a 1991. godine bio je na studijskom boravku u Parizu, koji je finansiran sredstvima Republičke zajednice za nauku. Bio je mentor pri izradi brojih magistarskih teza i doktorskih disertacija, kao i član komisija za odbranu ove vrste akademskih radova na pravnim fakultetima u Beogradu, Podgorici i Novom Sadu. Na Pravnom fakultetu u Srpskom Sarajevu (Istočnom Sarajevu) izvodio je nastavu od školske 1997/98. godine.
Kratkom prikazu uspešne karijere profesora dr Šunderića treba pribrojati i njegova zapažena učešća na mnogobrojnim naučnim i stručnim skupovima, članstvo u redakcijama naučnih časopisa `Anali Pravnog fakulteta u Beogradu`, `Pravo i privreda` i `Radno i socijalno pravo`, kao i funkcije potpredsednika Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, zamenika predsednika Saveta Pravnog fakulteta, šefa Katedre za javno pravo, te člana mnogih komisija i drugih stručnih tela Univerziteta u Beogradu i Pravnog fakulteta. Takođe, profesor je bio član radnih grupa za izradu nacrtâ brojih radnopravnih propisa i član Komisije za harmonizaciju pravnog sistema Savezne Republike Jugoslavije s regulativom Evropske unije, Saveta Evrope i Svetske trgovinske organizacije.
Profesor dr Šunderić bio je i autor dragocenih naučnih i stručnih radova, počevši od monografija `Uslovi zasnivanja radnog odnosa radnikâ` (Naučna knjiga, Beograd 1986); `Radni odnos – teorija, norma, praksa` (Kultura, Beograd 1990); `Pravo Međunarodne organizacije rada` (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2001) i `Socijalno pravo` (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2009). Ovaj niz nastavlja više od 100 naučnih članaka, radova u zbornicima, komentara zakonâ, priručnika i studija, od kojih mnoge svojim obimom i prirodom prevazilaze standardne radove te vrste.
S tim u vezi, valja se osvrnuti na izbor tema profesorovih istraživanja, počevši od njegove magistarske teze, doktorske disertacije i monografije o radnom odnosu. Tim prvim, važnim koracima u svetu nauke, profesor dr Šunderić je uspeo da ponudi solidnu teorijsku osnovu za sagledavanje zasnivanja radnog odnosa kao mesta prelamanja različitih interesa poslodavaca, radnika i države, odnosno mesta susreta slobode rada i poslodavčeve slobode izbora saradnikā. Na to se nadovezuje i celovito razmatranje bitnih elemenata radnog odnosa, kao pitanjā koje se nalazi u samom srcu radnog prava i koje i danas predstavlja jednu od njegovih najdelikatnijih tema, poglavito zbog nepouzdanosti široko prihvaćenih kriterijuma za kvalifikaciju radnog odnosa i njegovo razgraničenje od nezavisnog rada za drugog. U tom smislu, profesorovi radovi pružaju pouzdan osnov za pravilno razumevanje izgradnje autentične samoupravne koncepcije radnog odnosa, a zatim i pozne reafirmacije ugovorne koncepcije radnog odnosa krajem HH veka, uz svedočanstvo o njenoj fragilnosti i potrebi za njenim stalnim preispitivanjima i rafinisanjima. Pomenuti i kasniji radovi profesora dr Šunderića opominju i na potrebu prilagođavanja radnog zakonodavstva promenama koje se dešavaju u svetu rada, uz upozorenje da posledica takvog doprinosa radnog prava razvoju društva ne sme da bude odstupanje od ideja i vrednosti koje izražavaju biće i duh ove grane prava. To naročito vredi za izazove s kojima se radno pravo suočava usled ekonomskih i finansijskih kriza: premda te promene mogu predstavljati legitiman razlog za izmene zakonodavstva i prakse (sa ciljem ograničavanja javnih troškova ili ublažavanja teretâ s kojima se poslodavci suočavaju), one, prema profesorovom uverenju, ne smeju imati za posledicu povredu suštine osnovnih ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih i tražilaca zaposlenja.
Druga velika tema čijem je istraživanju profesor dr Šunderić bio posvećen jeste pravo Međunarodne organizacije rada. Zbog bolesti, naš uvaženi profesor, nažalost, nije bio u prilici da nam se prošle godine pridruži u obeležavanju 100 godina od osnivanja te organizacije, ali nam je njegova pionirska knjiga o pravu Međunarodne organizacije rada bila dragocen oslonac u pripremama za proslavu tog jubileja, posebno imajući u vidu da je sva protkana čuvenim, a danas, nažalost, neretko zaboravljenim načelima da rad nije roba, da je siromaštvo, ma gde postojalo, opasnost za napredak svih i da bez slobode izražavanja i slobode udruživanja nema održivog napretka. Pritom je važno ukazati na to da je, osim brižljive analize normativne sadržine univerzalnih međunarodnih radnih standarda, profesor bio posvećen i kritičkom razmatranju činjenica koje utiču na njihovo stvaranje, počevši od onih koje najbolje izražava krilatica Si vis pacem, cole iustitiam (`Ako želiš mir, neguj pravdu`).
Treća oblast profesorovog interesovanja bilo je socijalno pravo. U istraživanju ključnih instituta te, u našoj pravnoj nauci još uvek nedovoljno istražene grane prava profesor je polazio od ljudskih potreba, njihovog izdizanja na nivo osnovnih socijalnih prava i spora o pravnoj prirodi te vrste ljudskih prava. Profesorova knjiga `Socijalno pravo` – a i ona je bila pionirska u čitavom regionu – specifična je, upravo, po tome što je autor kao polazište za reevaluaciju osnovnih socijalnopravnih instituta koristio garantije osnovnih ljudskih prava. Taj metod je primenjen i u više drugih profesorovih radova, istina, iz oblasti radnog prava, što mu je, očigledno, omogućavalo da na najlepši i najplodniji način poveže dve svoje velike naučne ljubavi – Radno pravo i Ustavno pravo. Ta vrsta multidisciplinarnosti došla je do izražaja i u većem broju sjajnih radova posvećenih izvorima radnog prava, a isto vredi i za radove iz službeničkog prava, u koje su utkani rezultati istraživanja započetog pod okriljem naučnoistraživačkog projekta Instituta za uporedno pravo `Položaj državnih službenika u uporednom pravu`, čiji je bio rukovodilac.
U ostalim profesorovim radovima su, gotovo srazmerno, zastupljene, s jedne strane, teme koje se dotiču bezmalo svih najvažnijih klasičnih instituta (individualnog i kolektivnog) radnog prava i, s druge strane, osetljive teme koje su aktuelizovane usled noveliranja merodavnih pravnih propisa ili određenih društvenih i političkih događaja, poput diskriminacije građana srpske nacionalnosti u ostvarivanju prava na rad u Hrvatskoj, socijalnopravnih posledica prestanka SFRJ i stvaranja Savezne Republike Jugoslavije ili radnopravnih posledica agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tim radovima je zajedničko to što su izuzetno sadržajni, stilski jasni i zasnovani na opsežnim prethodnim istraživanjima, da nude pouzdano razmatranje odabranih tema do njihovih najtananijih apekata, uz zaključke koji podstiču na nova promišljanja i istraživanja. Na to se nadovezuje i činjenica da su profesorovi radovi redovno sadržali i dragocene predloge za unapređenje domaćeg zakonodavstva i prakse, zbog čega su, osim ostvarivanja naučnog, odnosno saznajnog cilja, bili i izuzetno korisni zakonodavcu, sudijama i socijalnim partnerima. Zbog tih i drugih kvaliteta, naučni i stručni radovi profesora dr Šunderića i danas predstavljaju sigurno polazište i nezaobilazne izvore za bukvalno svako istraživanje u oblasti domaćeg i međunarodnog radnog i socijalnog prava. Stoga ostaje i velika tuga što je bolest tako nemilosrdno presekla profesorov naučni i stručni rad jer bi, da je mogao, sigurno obogatio našu literaturu i novim vrednim delima.
Nažalost, i mnoge generacije studenata ostale su uskraćene za vredno pripremana, kvalitetna i podsticajna predavanja profesora dr Šunderića, a ta velika praznina teško može biti popunjena. To kažem jer sam imala čast i zadovoljstvo da pohađam predavanja i polažem ispite kod profesora na osnovnim i magistarskim studijama, privilegiju da mi profesor bude mentor pri izradi magistarske teze i doktorske disertacije, a zatim i sreću da budem izabrana za asistenta-pripravnika na predmetu koji je profesor predavao i da s profesorom sarađujem u ispunjavanju svih fakultetskih obaveza, sve dok teška bolest nije onemogućila njegovo puno učešće u fakultetskom životu. Te bezmalo dve decenije našeg poznanstva i saradnje prate samo najlepša sećanja jer sam uz profesora dr Šunderića upoznala i zavolela složenu, interesantnu i izazovnu materiju predmetā iz uže Radnopravne naučne oblasti, koju je profesor umeo da približi studentima na najlepši mogući način, tako da se i najdelikatnija pravna pitanja mogu potpuno i pravilno razumeti u svom istorijskom, ekonomskom i političikom kontekstu. Naši časovi, posebno oni na postdiplomskim studijama, bili su praćeni diskusijama, koje su neretko sezale do mnogo širih pitanja od onog na koje se odnosila određena nastavna jednica, ali ih je profesor uvek vešto usmeravao ka vrednostima i načelima koja čine samo srce radnog i socijalnog prava, poput socijalne pravde, solidarnosti i drugih izvorišta iz kojih se napajao i ohrabrivao na nove profesionalne poduhvate. Beleške s tih predavanja i danas koristim kao polazište za istraživanja koja mi predstoje jer se u tim tekstovima mogu prepoznati odgovori na mnoga otvorena pitanja.
Štaviše, često se u potrazi za rešenjem neke dileme zapitam šta bi na to rekao profesor Šunderić, a isto vredi i za odluke koje treba doneti. Naime, profesor je uvek bio iskreno zainteresovan za mišljenje i probleme svojih saradnika, uvek spreman da svojim razumevanjem i smirenošću preuzme ili ublaži svačiju muku, da lekovitim razgovorom oporavi, ohrabri i podseti na ono što je bitno, a kada je to bilo potrebno, i da taktično i lapidarno izrečenom kritikom baci novo svetlo na problem i time olakša njegovo prevazilaženje. Tome je, naravno, doprinosilo profesorovo veliko profesionalno i životno iskustvo, zbog čega su razgovori s njim neretko podsećali na susret s nekim drevnim mudracem, a često i na susret s dobrim duhom Fakulteta! Ovo tim pre što je, osim spasonosnog saveta, sagovornik redovno odlazio ispunjen i divnom, svežom, okrepljujućom energijom, a neretko i s širokim osmehom na licu jer su profesorova vedrina i specifičan humor umeli da obasjaju i najtmurniji dan! Ako tome dodamo toplu i krotku prirodu kojom je bio ukrašen, kao i dobrotu i ljubav koju je imao za sve ljude, onda ne čudi to što je profesoru redovno trebalo i čitavih pola sata da stigne od ulaza u zgradu Pravnog fakulteta do svog kabineta – jer skoro da nije bilo kolege koji ne bi želeo da, uz uobičajeni pozdrav, podeli s profesorom i neko svoje zapažanje. Njegova mudrost, plemenitost, iskrenost, čestitost i toplina činili su ga omiljenim kolegom i sagovornikom, te su u profesorov kabinet mnogi svraćali kao pod drvo dobrog hlada i slatkog ploda. To su prepoznavali i studenti, ali i njihovi rođaci i prijatelji, pa nije bio redak prizor da se posle profesorovog termina za konsultacije sa studentima pojavi i neki radnik koji smatra da su mu povređena prava iz radnog odnosa. U duhu osnovnih ciljeva naučnih disciplina kojima se bavio – da treba zaštiti slabiju stranu (radnog odnosa) i lica u stanju socijalne potrebe – profesor je uvek nalazio vremena, volje i snage za razgovor s tim zabrinutim ljudima, za tumačenje spisa njihovih predmeta, za pronalaženje najboljeg rešenja i davanje saveta koji je za mnoge od njih, u tom trenutku, bio najvažnija stvar na svetu. Ovo, između ostalog, i stoga što ih je profesor uvek dočekivao pitanjem: „Šta mogu da učinim za Vas?“ i vešto preuzimao deo brige na sebe, i to bez prekorevanja, čak i onda kada je i sam bio pritisnut zahtevnim obavezama i iskušenjima.
Poslednju deceniju obeležila je tuga zbog izostanka profesorovog učešća u svim ovim aktivnostima, a iznad svega toga žal što je morao da se suoči i bori s izuzetno teškom bolešću, potvrđujući izreku Nomen est omen. Na to se nadovezuje i naše iskreno divljenje za tu hrabru borbu, koju su, zajedno s uvaženim profesorom, nesebično i požrtvovano vodili i njegovi najmiliji, svedočeći o najdubljem poštovanju i beskrajnoj ljubavi kao nerazrušivim temeljima braka i porodice.
Beskrajno hvala profesoru dr Šunderiću, našem iskrenom dobroželatelju, za preneto znanje, za san o istinskoj socijalnoj pravdi u našem društvu, za svesrdnu profesionalnu i kolegijalnu podršku i pomoć, za sve spasonosne savete, za dobrotu i plemenitost. Neka nađe svoj mir u mestu svežine, u mestu odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje.
Neka je večna slava i hvala našem uvaženom i dragom profesoru dr Borivoju Šunderiću!
Prof. dr Predrag Jovanović, predsednik Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, obratio se prisutnima sledećim rečima:
„Ožalošćena porodico Šunderić i rodbino, koleginice i kolege, koji smo se ovde okupili, prijatelji pokojnog profesora Borivoja Šunderića,
Imam čast da, u svoje ime i u ime Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, kažem nekoliko reči o životu i radu prof. Borivoja Šunderića, o mom ličnom pogledu na naše prijateljstvo i drugovanje, o našoj ukupnoj saradnji i saradnji u okviru Uderuženja. Običaji u Srbiji nalažu, od davnina, da se govori povodom smrti poveravaju onima koji su na neki način bili bliski pokojniku, bliski kao članovi porodice, kao prijatelji, kao saradnici. Siguran sam da ima među prisutnima onih koji bi mogli mnogo više da kažu, no što ću ja reći, o prof. Šunderiću. Zato je meni danas i čast i privilegija da, kao bliski saradnik i prijatelj prof. Borivoja Šunderića ovde govorim. Ujedno i teško mi je, jer se opraštam od čoveka sa kojim sam, dugi niz godina, delio uzajamna osećanja kolegijalnog iskrenog uvažavanja i prijateljske ljubavi.
Okupili smo se da bi životu i delu prof. Šunderića odali počast. Saučestvujemo u bolu njegove porodice i najmilijih. Sigurno im danas nije lako i neće biti lako nadalje. Molimo vas da nađete snagu i izdržite ovu bol, da nađete utehu u lepim uspomenama koje je za sobom ostavio prof. Šunderić. Okupili smo se ovde da podelimo teret tuge sa vama i da vam tako olakšamo patnju. Nađite snagu u onome što je Borivoje bio kao suprug i kao otac, a znam, iz njegovih iskrenih i toplih priča o vama, kakav je, zapravo, bio kao suprug, kao otac. Zaista, ostavio je uzornu porodicu. Što se tiče nas, ovde, danas, okupljenih, pretpostavljam da će se i nama u sećanjima ponekad zabeleti njegova kosa sa mnogih sastanaka održanih baš u ovoj sali i u sedištu Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije.
Svi koji su ga poznavali upoznati su, u većoj ili manjoj meri, sa njegovim životom i delom, ali, ipak, svako je sa njim živeo, sarađivao i drugovao na svoj način. Jedinstvenost prof. Šunderića je bila neiscrpna i za mene poseban izazov i motiv da našu saradnju i prijateljstvo uvek i iznova učvršćujemo i dograđujemo novim iskustvima. Ja ću iz tog ugla, ovom prilikom, nešto da kažem o Bori Šunderiću, kao svom drugu, kolegi na predmetu Radno pravo, pouzdanom saradniku u polju delovanja Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, čiji je bio dugogodišnji član, član Uprave Udruženja i potpredsednik Udruženja (sam nije hteo da prihvata mesto predsednika Udruženja).
Bora je čovek koji je svoju kolegijalnost i prijateljstvo pokazivao ponašanjem i delima, a ne nekom slatkorečivošću i `tapšanjem po ramenu`. Samo jak čovek ne mora da se služi slatkorečivošću i `tapšanjem po ramenu` da bi se dopao drugima. Jaki ljudi stvaraju jaka prijateljstva, jake uspomene, jaka dela. Ta prijateljstva, uspomene i dela jača su i od smrti, ona žive i nakon fizičke smrti, a sa njima živi i onaj koji ih je stvarao. Prof. Šunderića ćemo i dalje citirati u svojim radovima, pominjati u raznim prilikama po onome što nas je i privuklo da se ovde danas okupimo.
Bora je privlačio svojom jedinstvenom iskrenošću (bio je `bez dlake na jeziku`), to sa ubeđenjem govorim, privlačio nas svojom otvorenošću, tačnošću i istinoljubivošću. Bio je čestit čovek, sa izuzetnim osećajem za pravdu i pravičnost. O sebi je uvek govorio kratko. Bio je dostojanstven, a istovremeno izuzetno duhovit i šaljiv, poznat po brojnim šalama i dosetkama, kako na tuđi, tako i na svoj račun. Zračio je optimizmom, vedrinom duha, širio pozitivnu energiju tako potrebnu svima koji su se bavili poslom kojim se i on bavio. Izuzetno, kod prvih i samo površnih susreta i nekima koji ga nisu dovoljno poznavali, odavao je, na prvi pogled, utisak „gordog i nepomirljivog“ čoveka. Kao čovek koji ga je dugo i suštinski poznavao bio sam i svedok u prilikama kada se gase takvi prvi utisci i grade realni utisci o njemu – utisci koji se nikada više nisu dovodili u pitanje.
Tačno pre 70 godina rođen je prof. Borivoje Šunderić, u selu Premeća kod Čačka, u materijalno skromnoj sredini, ali bogatoj ljudskim vrlinama, koje su ga usmeravale i vodile kroz život. Školujući se, od osnovne škole do zvanja redovnog profesora Pravnog fakulteteta Univerziteta u Beogradu, sve što je uradio i postigao – uradio je sam, mukotrpnim radom i o svom trošku, u to sam siguran, jer često mi je o tome pričao i gotovo paralelno i zajedno prolazili smo kroz sve faze sticanja akademskih znanja i zvanja. Govorim ovo sa ubeđenjem, jer prošlo je više od 40 godina od našeg prvog susreta kao postdiplomaca na Radnom pravu, kod profesorâ Aleksandra Baltića i Milana Despotovića. Tada uspostavljeno drugarstvo (jer, po difoltu, bili smo tada drugovi, i ne samo po difoltu – rekao bih da je naše drugarstvo bilo bliža i jača veza od prijateljstva), svejedno – ta naša veza ostala je uvek iskrena, bezrezervna i ničim i nikad okrnjena kroz čitav taj dugi niz godina. Zato smo se i u svim našim kasnijim susretima ili dugim telefonskim razgovorima pozdravljali, oslovljavali, i rastajali kao drugovi.
Profesura i rad sa generacijama studenata bila je dugo i široko polje, u kome se prof. Šunderić prepoznaje kao kvalitetan i omiljeni profesor. U njegovoj bogatoj karijeri smešten je veliki broj stručnih i naučnih radova, napisanih knjiga, uredništava časopisa i zbornika radova, predavanja u zemlji i van nje. Poseban doprinos dao je podizanju i usavršavanju mladih ljudi. Boraveći u njegovom kabinetu, kao nastavnik u dopunskom radu na ovom fakultetu, na stolu i u ormanu mogao sam da vidim više desetina odbranjenih diplomskih i magistarskih radova, doktorskih disertacija kod kojih je bio mentor ili učesnik u komisijama za ocenu i odbranu radova. Kao autor, u pravnoj književnosti, ostaće zapamćen prof. Šunderić, najpre, po originalnim razmišljanjima i kritičkim osvrtima u poimanju koncepta socijalističkih samoupravnih radnih odnosa u udruženom radu društvenim stredstvima, zatim po uzoranim dubokim tragovima u širokom polju Međunarodnog radnog prava – posebno u polju normativnog delovanja Međunarodne organizacije rada, te po pionirskim radovima iz sfere Socijalnog prava omeđivši, pritom, ovu disciplinu od slične discipline pod nazivom Socijalno osiguranje ili Pravo socijalnog osiguranja – u čemu sam ga svesrdno podržavao i zbog kojih radova mu dugujemo veliko hvala.
Ono što je prof. Šunderića karakterisalo u govoru na koferencijama Udruženja za Radno pravo i socijalno osiguranje Srbije, na sednicama raznih tela i komisija u izradi mnogih stručnih, naučnih projekata i zakonskih i drugih pravnih akata, kojima smo zajedno prisustvovali, jeste njegova razboritost, jasnoća i jednostavnost kazivanja, racionalnost izraza: govorio je obično kratko, ali konstruktivno, uverljivo i čvrsto, nije se kolebao i opterećivao drugačijim mišljenjima i eventualnim neslaganjima sa njegovim mišljenjem. Bio je jedan od aktera osnivanja Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije (tada Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore), bio je aktivni učesnik i organizator brojnih naučnih i stručnih konferencija, savetovanja i simpozijuma pod okriljem Udruženja, bio je visokopoštovan i učestvovao je na svim tim skupovima dok ga je zdravlje služilo. U poslednje vreme, zbog duge i teške bolesti, osetno nam nedostaje u stručnom radu Udruženja, ali i kao promoter lepe i prijateljske atmosfere. Kažu da čovek umire dva puta: jednom fizički kada ga zadesi smrt; i drugi put kada bude zaboravljen. Profesora Šunderića zadesila je fizička smrt, ali teško da se može dogoditi da bude zaboravljen. Imponovalo je biti njegov kolega i drug. Meni će naročito nedostajati njegov šeretski osmeh kod naših susreta i karakteristično pitanje: `Kako si druže stari`? Zato, dragi Boro, druže stari, počivaj mirno u svom večnom snu i neka ti je večna slava i hvala!“
Povodom smrti profesora dr Šunderića, profesor dr Ratko Marković objavio je u dnevnom listu „Politika“, od 15. avgusta 2020. godine sledeći tekst:
Životopis profesora Šunderića (1950-2020)
Samouk. Radljiv. Dobročinitelj. Poštenjak. Uklet. Borivoje Šunderić, profesor Radnog prava na Pravnom fakultetu. Teška i preteška bila je životna putanja kojom je hodio. Nevoljisao je svakojako. Jedan je od onih koji su sebe napravili. Sva njegova dostignuća bila su rezultat samorada i samokontrole.
Rođen je i odrastao u selu Premećn, podno planine Jelice. Đakovao uz obavljanje seoskih poslova, jer u selu nema člana domaćinstva bez radnog zaduženja. U školi i na fakultetu probijao se putem bez prtine. Ha fakultet je došao i naučno se izgrađivao bez podrške jakih i sigurnih leđa iza sebe. Titule i zvanja sticao je velikim samoodricanjem. Bez dovoljne materijalne pomoći svojih (nije se imalo otkud) i bez usmeravanja starijih kolega sa predmeta. Svako naučno zvanje zaradio je časno, u sredini u kojoj se sudaraju plitke sujete, pohlepno samoljublje i pritvorstvo. Ponovo je biran y isto zvanje i kada je ispunjavao sve uslove da bude biran u više. Kada su tek stvorene političke stranke nastojale da okupe u javnosti poznata imena za svoje članove, ne bi li bile bliže vlasti, odoleo je njihovim omamljivim sirenskim glasovima – nije postao član nijedne. Njegova akademska služba bila je čista i bez senke. Bez njega tabor privrženika viteškog akademskog morala biće značajno oslabljen.
Bio je u nauci primer samopregornog i savesnog radnika. Godinama se mučio da ispuni smislom i sadržinom Kardeljeve šuplje fraze koje su ušle u Ustav i radno zakonodavstvo. Profesor prava mora predavati važeće pravo, kakvo da je. Kada se naš pravni sistem počeo usklađivati s klasičnim evropskim, otpočeo je da postavlja sistem našeg evropeizovanog radnog prava. Uprkos revnosnom i mnogom radu, nagle sistemske promene radnog zakonodavstva, kao odraz promene društvenog sistema, omele su ga da pri punoj intelektualnoj snazi stvori celovito naučno delo u kojem bi došli do izraza njegov pravnički dar i njegova naučna sprema. Iako je bio pravnik pozitivista, on nije bio „paragraflija“, čija se struka sastoji u „obrtanju i izvrtanju paragrafa“.
Pravna norma je ideja, misao, koja ima smisla samo ako postane praksa.
Imao je neke od najlepših ljudskih osobina – bio je nezlobiv, duševan, jakih moralnih uverenja. Držao je do neokaljana obraza i čistih ruku. Plenio je prirodnošću, iskričavošću duha, smislom da razlikuje stvarnost od maske i poze, istinu od laži, pored svih mimikrija svojstvenih akademskom redu kojem je pripadao. Humor mu je bio sočan i sa žaokom, često i na sopstveni račun. Bio je robusnog izgleda, a meke osećajnosti. U „govoru i tvoru“ bio je dete svoga zavičaja. Čitanje naučne lektire, pisane najčešće šturim i rapavim, tromim i mlitavim pravničkim jezikom nije, naročito u usmenom govoru, iskvarilo njegovu izvornu govornu žilu – čistu i krepku rečenicu neizveštačenog srpskog jezika i odsečnost lepog zavičajnog govora.
Prerana, najgora bolest, koja ljude zle hudi pogađa tek u poodmaklim godinama, pogodila ga je u naponu fizičke i duhovne moći. Porodica, i s njom rodbina i prijatelji, s nevericom su gledali kako je sahnuo i topio se, da bi se ubrzo ugasio njegov dotle nesalomivi duh i opadala njegova čudesna sposobnost da ličnosti i situacije svodi na jednu nadležnu reč. Ta bolest, koja je potrajala, istrgla je pero iz njegovih ruku. Da je bio svestan, i on bi poput Branka Ćopića na rastanku od života mogao da zavapi: „Zbogom lijepi i strašni živote.“
Melanholična čežnja za toplinom zavičaja i nemirenje s izveštačenim i lažnim ljudskim odnosima u velikom gradu bile su česte teme naših razgovora. Njegov zavičaj bili su selo, Morava, patrijarhalno nepokvareni i čestiti ljudi. Kao osećajan čovek, bolovao je i kada je bio zdrav od bolesti junaka svog velikog imenjaka Bore Stankovića, „zdrav sam a – bolan!“.
U današnjem grabljivom i nezajažljivom vremenu, punom lažnih predstava i lažnog predstavljanja, ostaće upamćen po plemenitoj ljudskoj osobini – i na uzvišenom akademskom postolju, ostao je onakav kakvog ga je Tvorac stvorio. Po skromnosti i dobroti, bio je na Pravnom fakultetu primer bez porednika.
Za Horacija kažu da je rekao na samrti: „Neću sav umreti.“
Za sve koji te vole tvoje ime neće biti sahranjeno c tvošm telom.
