U petak, 31. maja 2024. godine, na poslednjem sastanku kluba u ovom semestru, prof. dr Branko Rakić održao je predavanje “Zločin protiv mira: 25 godina od NATO agresije na Jugoslaviju”. U uvodu je istakao da se predavanje moglo zvati i “Zločin bez kazne”, te da je agresija jedan od najvažnijih zločina u međunarodnom pravu – možda ne najteži, ali onaj koji otvara vrata za sve duže zločine. Podsetio je na optužnicu koja je podignuta 2000. godine pred srpskim sudovima protiv NATO pakta i ključnih političkih ličnosti zemalja agresora, za podsticanje na agresivni rat, povredu teritorijalnog suvereniteta, pokušaj ubistva predstavnika najviših državnih organa, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, upotrebu nedozvoljenih sredstava borbe. Prvostepenom presudom su svi optuženi osuđeni na kaznu zatvora od 20 godina – u to vreme najveću kaznu u SRJ. Uprkos nekim manjkavostima tog postupka, istakao je da smatra da je ispravno što je optuženima suđeno u odsustvu, jer bi se država u suprotnom ogrešila o osnovna pravna načela. Međutim, Vrhovni sud je 2001. godine ukinuo presudu zbog bitnih povreda krivičnog postupka, jer je za krivično delo povrede teritorijalnog suvereniteta bio nadležan samo vojni sud, a onda je po propisima o nadležnosti u sticaju trebalo on da sudi za sva dela. Realan razlog, međutim, bio je politički – planiranje posete Žaka Širaka; postupak nikad nije ponovo pokrenut. Istakao je da se za agresiju sudilo još u Nirnbergu, gde je označena kao vrhovni zločin, i govorio o osnovama i istorijatu međunarodnog ratnog prava, te o ovlašćenjima Saveta bezbednosti UN u slučaju agresije (koju, doduše, Povelja UN ne definiše), kao i dozvoljenosti individualne i kolektivne samoodbrane. Govorio je o pokušajima profesora Pravnog fakulteta da pišu pravna objašnjenja u vezi sa agresijom na internetu tokom njenog trajanja, te o Rezoluciji 3314 iz 1974. godine koja je definisala agresiju, sa listom obeležja koja nije iscrpna. Istakao je koliko su retko ovlašćenja SB korišćena, jer bi obično neka članica stavila veto – kao i u slučaju kada su Rusija, Belorusija i Indija zahtevale hitan prekid upotrebe sile protiv SRJ. Govorio je o terorističkim aktivnostima tzv. UČK i stranoj podršci koju su imale (naročito nemačkoj), te o kasnijem postupanju KFOR-a van opsega njihovih nadležnosti i Bondstilu kao bazi koja prevazilazi njihove neposredne potrebe. Podvukao je da je Haški tribunal formiran tako da u njegovu nadležnost ne ulazi zločin protiv mira, navodno da se njegov rad ne bi politizovao, a realno da se ne bi otvaralo pitanje odgovornosti članica NATO-a, ali i delova Jugoslavije koji su izazivali sukobe pri nasilnoj secesiji. Govorio je i o procesu protiv Slobodana Miloševića, te konstrukciji “udruženog zločinačkog poduhvata”. Pomenuo je i neuspešne pokušaje osude agresije u Savetu bezbednosti i pred Međunarodnim sudom pravde, te se vratio na ideju osude pred nacionalnim sudovima, ali pomenuo i manjkavosti tadašnjih domaćih krivičnopravnih propisa u tom pogledu, izrazivši žaljenje što ne postoji validna pravna osuda ovog zločina.
Više fotografija možete videti ovde
