Konferencija na temu „Najvažniji problem savremene pravne filozofije“, organizovana od strane Beogradske grupa za teoriju prava, održana je putem virtuelne platforme 28. maja 2021. godine.
Pozdravne govore za otvaranje događaja održali su Miodrag Jovanović, redovni profesor pravne teorije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Bojan Spaić, vanredni profesor sa istog fakulteta, nakon čega su vodeći savremeni pravni filozofi dobili po 20 minuta da iznesu svoja razmišljanja o datoj temi. Pet redovnih profesora izlagača, istim redosledom, bili su: Brajan Lajter, Pravni fakultet Univerziteta u Čikagu, Frederik Šauer, Pravni fakultet Univerziteta u Virdžiniji, Pjerluiđi Kjasoni, Pravni fakultet Univerziteta u Đenovi, Tomaš Gizbert-Studnicki, Fakultet za pravo i administraciju Univerziteta u Krakovu i Torben Spak, Pravni fakultet Univerziteta u Stokholmu.
Brajan Lajter, kao prvi govornik, ukazao je na nazadovanje trenutne pravne filozofije u SAD-u, koja je, čini se, zanemarila dostignuća najistaknutijih pravnih teoretičara, poput Kelzena, Raza, Dvorkina i posebno Harta. Čini se da današnji američki pravni filozofi uglavnom teže da ponude nove teorije, pre nego istinite. U tom smislu je „Pravna teorija planiranja“ Skota Šapira važna, rekao je profesor, jer je izgleda zaboravio ono što nas je Hart već naučio – da veliki deo prava može proizaći iz nenamernih postupaka ili prakse službenika u pravnom sistemu. Takođe, Šapirov prigovor na Hartovu teoriju da se pravila ne mogu izjednačiti sa praksama je potpuno pogrešan, jer se takav stav nigde ne može naći u Hartovim delima. Ako se te konkretne tvrdnje ostave po strani, veći problem je ukorenjen u navodnoj pretpostavci da je presudno pitanje pravne filozofije pronalazak mesta prava u takozvanom „metafizičkom sloju kolača“ – kroz koji bi trebalo da utvrdimo veze između pravnih činjenica i moralnih ili socijalnih činjenica. Ali fokusiranje na metafiziku u pravu udaljava nas od Hartovih filozofskih dostignuća i zaključaka, čak iako ostavimo po strani činjenicu da je takav poduhvat sam po sebi previše zahtevan. Lajter je zaključio da nam treba „trenutak povratka na Harta“, posebno u vezi sa pitanjem teorijskih nesuglasica i Hartove „interne perspektive“. Oslanjajući se na Rajlove uvide, moramo se zapitati da li ljudi ponekad čine i govore stvari koje ne misle – što nas tera da preispitamo „internu perspektivu“ sa ove tačke gledišta.
Posle toga, Frederik Šauer otvorio je svoju prezentaciju ističući da on lično i generalno ne želi da ponudi posebnu teoriju prava, već samo neke uvide u pravne probleme i različite teorije. Glavno pitanje postavljeno u temi konferencije može se podeliti u četiri potpitanja, od kojih je prvo: Šta je pravo? To je konceptualno pitanje, iako to ne znači da se na njega može odgovoriti samo apstraktnim idejama. Ako pretpostavimo da je pravo svuda, tada pitanje „Da li je zakon važan?“ postaje besmisleno postavljati. S druge strane, ako prihvatimo uži koncept, situacija se menja. Kasnije se Šauer okrenuo drugom delu glavnog pitanja, Kako pravo može biti važno? Kako zakon može napraviti razliku u ljudskom donošenju odluka, ponašanju, rezonovanju i tako dalje? Na ovo pitanje možemo ponuditi dva odgovora – Razovu koncepciju autoriteta, s jedne strane, i s druge – da pravo deluje psihološki kako bi stvorilo moralne stavove ljudi. Treći deo je: Da li je pravo važno? Moramo shvatiti da je uzaludan pokušaj izvođenja onog treba iz onog jeste i da je ovo treće pitanje zapravo empirijsko. Realisti su svesni ovih uvida, kao i činjenice da postoji mnogo izvora prava, od kojih su mnogi društvene prirode. Takođe, neki autori tvrde da postoji puno pretpravnih političkih, moralnih i socijalnih stavova sudija. Šauer je, na kraju, preispitao poslednje potpitanje: Da li bi pravo trebalo da bude važno? Filozofski anarhisti, poput Simonsa i Volfa, kažu da ne bi trebalo, tj. oni veruju da nijedna autoritativna odluka ne bi trebalo da utiče na ono što ljudi treba da rade. Drugi, poput Rolsa ili Loka, naravno, kažu da bi pravo trebalo da bude bitno – iz različitih razloga (ideja obaveze, fer igre itd.).
Pjerluiđi Kjasoni je prvenstveno naglasio razliku između traženja informacija (o tome šta je najvažniji problem pravne filozofije) i traženja pravca. Ovo drugo aludira na preskriptivnu meta-jurisprudenciju – pitanje koji problem treba smatrati ključnim. Zauzeo je drugo stanovište kao važnije, istovremeno ističući da živimo u veoma nemoralnom svetu. Stoga je prvi problem: kako se boriti sa poremećenim vrednostima u društvu. Tada je ponudio princip prvenstva racionalnosti nad pozitivizmom, uprkos tome što je vrlo svestan da je takav cilj možda neostvariv. On smatra da nam je potrebno unapređenje pravila epistemičke, metodološke, konceptualne, instrumentalne i sadržajne racionalnosti. 1) Moramo razviti realne teorije prava i preskriptivne diskurse o pravilnom, naučnom načinu razumevanja pozitivnog prava; 2) Potrebno je analizirati kako treba pravnici da pravilno rasuđuju; 3) Potreban je zadatak usavršavanja terminološkog i pojmovnog aparata (pojašnjenje i artikulacija); 4) Moramo proceniti da li su pravnici racionalni iz perspektive odnosa sredstvo-cilj; 5) Naš zadatak je da proverimo da li su postojeći zakoni prihvatljivi sa stanovišta racionalnih agenata (jednakost, moral i sloboda). Na kraju, Kjasoni je napomenuo da sve ovo možemo učiniti bez pominjanja pojmova poput suštine ili prirode prava.
Tomaš Gizbert-Studnicki otvorio je svoje izlaganje pozivajući se na ime Andreja Marmora i njegovo uverenje da je predmet jurisprudencije priroda prava koja obuhvata još tri pitanja – ontologiju prava, determinante nepoštovanja prava i pravnu normativnost. Odbacio je takvu hipotezu, tvrdeći da je glavna svrha pravne filozofije više hermeneutička nego objašnjavajuća, što ne isključuje razumevanje. Takođe, obično je fokus u jurisprudenciji na državnom ili lokalnom pravu (Hart i Raz), pa se stoga postavlja pitanje pravnog pluralizma. Dva paralelna pravna poretka postoje u jednoj zemlji, jer danas imamo sve prisutniji globalni pravni poredak (nedržavni, međunarodni). Na primer, transnacionalno pravo o ekonomskim transakcijama, multinacionalne kompanije, regulacije mreža i platformi kao što je Fejsbuk itd. stvoreni su bez državne intervencije i visoko su formalizovani, a važan su aspekt društvenog života. Iz ovoga proističu mnoga pitanja: Da li sve pomenuto spada pod pojam prava? Da li je pozitivizam dovoljan da odgovori na takvo pitanje? Da li se ovo može objasniti „pravilom priznanja“? Da li je odnos između morala i ovih pojava isti kakav je u državnom pravu? Drugo, socijalna ontologija prava danas dobija sve više pažnje. Ona ima praktične implikacije – može nam pomoći da se bavimo novim pravnim pojavama, kao što su ne-ljudski pravni subjekti – prirodni pravni subjekti, ne-ljudski (softverski) agenti u trgovini itd. Tradicionalne teorije pravnih lica nisu dovoljne da odgovore na ove zagonetke. Sledeći ovu liniju rezonovanja, pitao je Tomaš, kako da poboljšamo svoj pravni pristup?
Torben Spak, kao peti i poslednji izlagač, predstavio je svoja razmišljanja na glavnu temu izjavivši da pravno rasuđivanje treba da bude u fokusu pravne filozofije. Izneo je neke od svojih stavova o naturalizmu i o opštim mogućnostima pravne filozofije, kao i o njegovom „ograničenju adekvatnosti“, kombinujući ontološki i epistemološki naturalizam. Pored toga – pravno tumačenje, osnovni pojmovi i priroda prava deo su analitičkog dela pravne filozofije – dok na drugoj strani imamo normativni aspekt. Ipak, pravno rasuđivanje ima tri glavna područja otvorena za diskusiju: 1) Razlozi holizma – ne mogu postojati istinske opšte norme, jer se pravni razlozi razlikuju od jedne situacije do druge; 2) Pravne izjave – izjave prvog i drugog reda, koje ponekad zavise od metafizičkog stava; 3a) Dedukcija; 3b) Indukcija – na koji način vaganje razloga za odluku u konkretnom slučaju potpada pod pravno rasuđivanje?
Potom je došlo vreme za pitanja i odgovore, koji su ostalim učesnicima konferencije omogućili interakciju sa govornicima. Pitanja su bila upućena svakom od profesora, istim redosledom kojim su i govorili.
Kristijano Moita pitao je da li Lajter može da prokomentariše odnos nekih drugih njegovih istraživačkih interesa, kao što je Ničeova filozofija, prema filozofiji prava. Lajter je odgovorio da je pravni realizam bio njegov put u filozofiju, koja, isto kao i Ničeove misli – dela na meta-nivou. Niče je filozofski naturalist (uprkos uobičajenim tumačenjima njega). S druge strane, Niče ima neke radikalne stavove o moralnoj odgovornosti i slobodnoj volji, što naravno ima neke generalne povezanosti sa pravom. Takođe, u vezi sa Šauerovim pitanjem „Da li je zakon važan“, spomenuo je Lajter – ako je cilj preskriptivan, radimo dobar posao. Što se tiče ideje vladavine racionalosti i njenog preuzimanja, on je odbio da postoji takva stvar kao što su konceptualna racionalnost ili suština. Takođe se složio sa Spakom, ali je upozorio da pravni pozitivizam nije teorija o pravnom rasuđivanju i kratko je dodao da je Gizbert-Studnicki u pravu – treba nam još istraživačkog rada u pomenutim oblastima.
Motoki Mijura je pitao da li postoji prioritet među četiri potpitanja koja je Šauer kategorizovao, ističući da bi moglo biti teško uskladiti „internu perspektivu“ i empirijsko istraživanje. Šauer je rekao da nije siguran da postoji prioritet i da je četvrto potpitanje ono o kojem najmanje ima da kaže. Drugo i treće su mu važniji, ali to je samo pitanje ukusa. Kada govorimo o ignorisanju empirijskog aspekta prava u bihevioralizmu, on misli da Hart greši kada to tvrdi. Niko ne pokušava da kaže da ne postoji „interna perspektiva“, već samo da bi se nečiji najbolji dokazi o unutrašnjoj tački gledišta mogli naći u ponašanju te osobe. Hart samo nagoveštava da treba nekoga da pitamo o njegovom unutrašnjem gledištu, ali to nije dovoljno – treba nam više od toga (na primer, kako se zaista ponaša). Takođe, složio se sa najvećim delom onoga što je Torben rekao, a posebno o korišćenju filozofskih instrumenata za razmišljanje o pravnom rasuđivanju.
Mihal Araskjevič je izjavio da postoji očigledna stalna napetost između naturalističke/objašnjavajuće/empirijske analize pravnih pojava i antinaturalističkog /hermeneutičkog pristupa. Bio je radoznao o idejama koje se tiču perspektiva budućeg razvoja događaja oko ove napetosti. Kjasoni je odgovorio da treba odbaciti naturalističku ideju „prve filozofije“ koja se bavi suštinama i prirodom stvari. Ako pod hermeneutičkim gledištem mislimo na tumačenje pravog značenja pravnog akta – to je čista ideologija. Što se tiče opštih komentara, rekao je da ideja suštinske racionalnosti želi samo da poveže vrednost razuma sa pravom, a ne da tvrdi da je to objektivno stanovište. Na Frederikova pitanja – kratko je rekao, „naravno da je pravo važno!“, iako takođe moramo sebi da iznova postavljamo ova pitanja, jer zaboravljamo ono što pretpostavljamo da znamo. Na kraju se Kjasoni u potpunosti složio sa Gizbertom i naglasio da je Spak očigledno bio u pravu s insistiranjem na pravnom rasuđivanju.
Gabrijel Uskamaita je pitao koja je uloga filozofije prava u odnosu na veštačku inteligenciju, tačnije u modeliranju pravnog rezonovanja. Gizbert-Studnicki je odgovorio da nije kompetentan da odgovori na takvo pitanje, a zatim se okrenuo opštim komentarima. Rekao je da se raduje što će sa Lajterom razgovarati o metafizici prava i da se slaže da je Hart imao i hermeneutičku svrhu. Objašnjavajuće i hermeneutičke svrhe se međusobno ne isključuju – mogu se kombinovati.
Dijego Moreno Kruz je upitao da li bi bilo potrebno da se, u svrhe filozofije prava, tradicionalni problemi formulišu u psihološkom smislu, tako da se stvore hipoteze koje se mogu eksperimentalno opovrgnuti ili verifikovati. Spak je odgovorio da uopšte nije siguran. Može se odreći naturalističkog stanovišta ako su rezultati kontraintuitivni. Ne bi odbacio druge pristupe, tj. liberalan je.
Pred sam kraj, neki govornici su dali završne komentare i oproštajne reči. Lajter je još jednom istakao da odbacuje Habermasovu teoriju da bismo pod uslovom slobodne i ravnopravne diskusije došli do zaključaka o nekakvoj suštini. Što se naturalizma tiče, on veruje da metodološki naturalizam dominira ontološkim, jer u osnovi zavisimo od onoga što empirijske nauke kažu da postoji. Zato je fizikalizam više filozofska predrasuda nego naturalistička doktrina, jer nije naučni rezultat. Šauer je lapidarno izjavio da tradicionalna analitička jurisprudencija ne ignoriše nedržavno pravo, jer je čak i Hart pisao o tome.
Na kraju, moderatori i govornici su izrazili zahvalnost svim učesnicima i organizaciji.
Video materijal konferencije će biti dostupan na internet stranama Beogradske grupe za teoriju prava.
Facebook: https://www.facebook.com/BGLegalTheory
YouTube: https://www.youtube.com/channel/UCeuZnqNS_uJ842ZnWUwLJuw
