У Београду је у 77. години преминуо др Ратко Марковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Проф. Марковић је био угледни и истакнути научник из уставноправне области. Био је судија Уставног суда Југославије, потпредседник Владе Републике Србије од 1994. до 2000. године, члан Комисије за писање Устава Републике Србије из 1990. године, Устава Савезне Републике Југославије из 1992. и Устава Црне Горе из 1992. године. Испраћај посмртних остатака је обављен у кругу породице.
Двадесет петог априла отишао је с овог света Ратко Марковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији. Професор Марковић био је класични уставни правник са душом романтика. Био је оличење интелектуалне дубине, научне озбиљности и академског достојанства. Изнад свега, био је човек високих моралних карактеристика и велике људске ширине. Духовну снагу пратила је и неуобичајена физичка снага. Изгледао је моћно не само док је био на високој политичкој функцији него и после, када је неизлечива болест почела да разара његов организам.
Шира јавност познаје Ратка Марковића као потпредседника Владе из 90-их година прошлог века, главног писца неколико наших устава, поготово једног од најбољих српских уставних текстова, оног из 1990. године, али и као шефа државне делегације на тзв. преговорима са косовским Албанцима у Рамбујеу 1999. године. Ипак, време и проучавање његових научних и публицистичких радова показаће да је највише дао као професор уставног права. Није претерано рећи да је уставно право била његова највећа љубав, премда је имао и друге љубави – волео је људе, стару народну песму, кафану, добру књигу, Италију и италијански језик, анегдоту из народа, до краја задржавши интелектуално усхићење и радозналост.
Као предавач, професор Марковић је био јасан, прецизан и гласан. Није импровизовао и за свако предавање се посебно припремао, закључавајући се пре часа у кабинету. Као писац, био је последњи велики представник београдског стила, који је у нашој уставноправној науци највише развио Слободан Јовановић. Његово писање било је спој економије речи и лепоте израза, мисао јасна и правнички убедљиво аргументована. Он је био врхунски познавалац традиционалног уставног права, оног што почива на концепту суверености државе, суверености народа и начелу поделе власти. Поред наставе, поштовао је, као ретко који професор, институцију испита, а нарочито студента-кандидата. Привидну строгост, којом се штитио, и тескобну атмосферу масовних испита знао је да прекине лепом анегдотом или доскочицом. Прича каже да је професора једном, у време када су мобилни телефони били реткост, хитно тражио председник Милошевић, али он није прекинуо испит, већ је поручио председнику, преко секретара Правног факултета, да ће му се јавити кад се испит заврши. Дакле, председник Републике може да чека, студенти не могу. Многи правници који су били или су данас на битним функцијама и положајима у држави сећају се професора Марковића као једног од највећих.
У науци, Ратко Марковић је оставио свој оригинални печат. По многима, он је наш највећи уставни правник на прелому два века. То тврде и они који нису делили његова политичка уверења и ставове. Како неко једном рече, да професор Марковић ништа није написао осим уџбеника „Уставно право“ учинио би довољно. Уџбеник „Уставно право“ Ратка Марковића без сумње је класик наше уставноправне књижевности. Као што није марио за компјутере, до краја остајући веран дрвеној оловци, гумици и писаћој машини, тако се није одушевљавао ни новим концептима у уставном праву за које је тврдио да имају судбину „барског цвета“. Да зреле и најбоље године није провео у политици, доследно остајући веран својим политичко-идеолошким уверењима и када је из ње изишао, сигурно је да би наша уставноправна наука била богатија за још неколико ванредних монографија.
Једна од његових главних порука била је да Правни факултет у Београду представља институцију изнад сваког појединца, а да сваки наставник, на којој год позицији или функцији да се тренутно налази, Факултету дугује много. Стога, професор права има обавезу да увек и свугде штити Факултет као сопствену кућу. Био је дубоко свестан привремености и привидности „моћи“ која се заснива на јавној функцији. Зато је професор Марковић могао да се, спокојан и миран, врати у полутаму свог факултетског кабинета када је својом вољом изишао из активне политике и да га напусти када је осетио да је прави тренутак за повлачење и уступање предмета млађим наставницима. На Факултет се враћао ретко, по правилу, када је био потребан млађима или када је неко други изричито тражио његову помоћ. Даровао је младе људе које је довео на Факултет тако да му они то никада нису нити ће моћи да врате.
Бити наследник Ратка Марковића на предмету Уставно право, на Катедри за јавно право Правног факултета у Београду, није својство које се стиче по аутоматизму – избором за редовног професора или испуњењем неких других формалних услова. Да би се стекло то достојанство неопходно је носити тежак „крст“ на својим плећима – предано извршавати наставничке обавезе, непосредно и отворено односити се према колегама и запосленима на Факултету, бити одан институцији Факултета и спреман одазвати се кад држава позове, не ради личне промоције и материјалног интереса него из дубоког уверења да је то најбоље за државу и њене грађане. Носећи тај „крст“ професор Марковић је доживео и неправде у својој кући – на Факултету, а још више изван њега. Морало је тако, јер је то судбина „великих глава“, како учене људе народног сентимента називају професорови сељаци у крају од Пожаревца ка Смедереву, у једном правцу, и ка Великој Плани, у другом, и другде, широм наше лепе Србије, коју је професор много волео. Професор Ратко је био „велика глава“. И још нешто…Био је мој професор. Одморите професоре. Почивајте у заслуженом миру. Нек Вам је вечна слава и покој души.
У Београду, маја 2021. године Владан Петров,
редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и судија Уставног суда
У предвечерје једног од највећих хришћанских празника, Ускрса, заувек је напустио овоземаљски живот проф.др Ратко Марковић, пензионисани редовни професор Уставног права на Правном факултету Универзитета у Београду. Био је потпредседник Владе Републике Србије (1994–1998. и 1998–2000. године), судија Уставног суда СФРЈ (1991–1992), учестовао у писању Устава Србије из 1990. године, Устава Савезне Републике Југославије из 1992. године и Устава Црне Горе из 1992. године. Био је члан преговарачке делегације Савезне Републике Југославије на Мировној конференцији о Косову и Метохији, која је одржана у Рамбујеу марта 1999. године. Његов политички излет у вршење одговорних државних функција многи су оспоравали зато што су критиковали тадашњи режим, али и највећи критичари тог режима нису оспоравали његову стручност и лично поштење. И на том послу давао је целог себе у интересу државе. У занатском, номотехничком смислу, његов допринос у писању поменутих устава, пре свега Устава Републике Србије из 1990. године, као првог посткомунистичког устава је, по оцени стручне јавности, тешко надмашити.
Правничка и академска јавност је неподељеног мишљења да је реч о једном од изузетно ретких, даровитих, савесних и одговорних професора, каквих овај факултет није имао много кроз своју историју. Ко је заправо био Ратко Марковић? Рођен је 08. 12. 1944. године у Пожаревцу. У пролеће 1944. године, отац му је погинуо на Сремском фронту као официр Војске Краљевине Југославије. Никада није пронашао гроб свога оца. Мајку, учитељицу, нови режим сели из Пожаревца у Крушевац, и ту Ратко завршава основну школу и гиманзију. Одрастао уз мајку, без ближих и даљих рођака, васпитаван је патријархално, у духу старинских вредности српске породице. У гимназији је био један од најбољих ђака, заљубљен у поезију, али и дела великих руских класика 19. и 20. века. Уписао је Правни факултет у Београду и завршио га са просечном оценом 10. У то доба ова просечна оцена била је реткост. Сведок сам приче колега који су са њим полагали испит, да су по завршетку испита, студенти који су били у сали спонтано аплаудирали. Завршио је магистарске и докторске студије и био најбољи кандидат за асистента на Факултету. Због непотизма који је тада владао, врата најстарије српске научне институције за њега остају затворена све до 01. 07. 1985. године. До тада, радио је на Институту за упоредно право, потом на Стоматолошком факултету у Београду и на Правном факултету у Крагујевцу. На Правном факултету у Београду је, на почетку, предавао Управно право, а неку годину касније Уставно право.
Смрћу проф. Марковића српска уставноправна наука остала је без свог првог пера. Премда није спадао у ред оних који су лако објављивали написано, Марковић је иза себе оставио раскошно научно наслеђе, које броји више од 350 научних, стручних и публицистичких радова. Његово научно дело одликују несвакидашњи аналитички дар и суптилна теоријска понирања. Истовремено, он није био сувопарни теоретичар, јер је смело износио своје мишљење, ма колико оно било непопуларно, предлажући решења за практичне проблеме нашег уставног система.
Његов уџбеник из Уставног права, који броји двадесет издања, пример је литературе која је надрасла своју изворну улогу, изазивајући пажњу шире читалачке публике. Реч је о штиву које је постало узорни модел за све потоње покушаје уџбеничке обраде уставног права. Јасност и елеганција излагања, која је повремено досезала и књижевне домете, није подразумевала симплификовање уставне материје. Његов стил писања је можда најближи оном којим је неговао Слободан Јовановић, у академским круговима познат као „београдски стил“. Реченице су кратке, понекад пуне боја и живописне. У њима има речи које се данас полако заборављају (под налетом страних израза), а красиле су српски језик. Његови описи су проницљиви, понекад и убојити. Многи ће га памтити и по личним ставовима о разним питањима из свакодневице, које је објављивао у листу „Политика“.
Ратко Марковић се научно изграђивао без подршке утицајних. Титуле и звања је стицао одрицањем од много чега, мада је мало имао. Књига му је била све у животу. Не само ужестручна. Сваки његов текст показује научну поткованост. Одликовала га је скоро до култа и перфекционизма развијена научна савест и академско поштење. Може се слободно рећи да је био мерило за брижљивост, темељитост, научно поштење. Никада није својатао туђе идеје, мисли или, не дај Боже, туђе реченице или текстове.
Професор Марковић је волео и поштовао своје професоре и до смрти чувао успомену на њих, као што монах чува иконе светаца у манастиру. У свом кабинету је чувао урамљене фотографије својих узора, Милована Миловановића и Слободана Јовановића. О њима је говорио као о свецима. После смрти проф. др Драгаша Денковића прикупио је све његове објављене и необјављене текстове и објавио их као посебну књигу. Дирљив је био његов однос са пријатељима: са њима је знао да запева, да оде у кафану, али и да заплаче над људским судбинама.
Поред људи, до несхваћености је волео институцију у којој је радио и научно се доказао. Без обзира на неправду и шикану којој је био изложен до повратка на Правни факултет, у зграду је улазио са посебним осећањем, као у светилиште, храм. Понашао се као слуга и поданик Факултета. Био је чврстих моралних уверења, душеван, лишен сваке злобе и сујете. За сараднике је бирао оне који су код њега добили високу оцену одмах на почетку студија, али је без њиховог знања пратио њихово даље напредовање кроз факултет, како у погледу оцена, тако и у погледу објављених радова. Скоро да нема млађег сарадника из његове области интересовања који му се није обраћао за савет и мишљење. Такав је био и по одласку у пензију.
На наставу и испите је долазио обучен као да је посреди какав угледни међународни скуп. Један је од ретких професора који је индекс узимао само када је требало уписати оцену и није била реткост да студент добије највишу оцену без обзира на ниже оцене из других предмета.
У времену поремећених моралних вредности на свим нивоима, професор Марковић ће остати упамћен по изузетности: као човек по племенитим људским особинама, а на академском постољу по честитости, поштењу и стилу исписане правничке прозе без премца.
Миљко Ваљаревић
