U Beogradu je u 77. godini preminuo dr Ratko Marković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Prof. Marković je bio ugledni i istaknuti naučnik iz ustavnopravne oblasti. Bio je sudija Ustavnog suda Jugoslavije, potpredsednik Vlade Republike Srbije od 1994. do 2000. godine, član Komisije za pisanje Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, Ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. i Ustava Crne Gore iz 1992. godine. Ispraćaj posmrtnih ostataka je obavljen u krugu porodice.
Dvadeset petog aprila otišao je s ovog sveta Ratko Marković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji. Profesor Marković bio je klasični ustavni pravnik sa dušom romantika. Bio je oličenje intelektualne dubine, naučne ozbiljnosti i akademskog dostojanstva. Iznad svega, bio je čovek visokih moralnih karakteristika i velike ljudske širine. Duhovnu snagu pratila je i neuobičajena fizička snaga. Izgledao je moćno ne samo dok je bio na visokoj političkoj funkciji nego i posle, kada je neizlečiva bolest počela da razara njegov organizam.
Šira javnost poznaje Ratka Markovića kao potpredsednika Vlade iz 90-ih godina prošlog veka, glavnog pisca nekoliko naših ustava, pogotovo jednog od najboljih srpskih ustavnih tekstova, onog iz 1990. godine, ali i kao šefa državne delegacije na tzv. pregovorima sa kosovskim Albancima u Rambujeu 1999. godine. Ipak, vreme i proučavanje njegovih naučnih i publicističkih radova pokazaće da je najviše dao kao profesor ustavnog prava. Nije preterano reći da je ustavno pravo bila njegova najveća ljubav, premda je imao i druge ljubavi – voleo je ljude, staru narodnu pesmu, kafanu, dobru knjigu, Italiju i italijanski jezik, anegdotu iz naroda, do kraja zadržavši intelektualno ushićenje i radoznalost.
Kao predavač, profesor Marković je bio jasan, precizan i glasan. Nije improvizovao i za svako predavanje se posebno pripremao, zaključavajući se pre časa u kabinetu. Kao pisac, bio je poslednji veliki predstavnik beogradskog stila, koji je u našoj ustavnopravnoj nauci najviše razvio Slobodan Jovanović. Njegovo pisanje bilo je spoj ekonomije reči i lepote izraza, misao jasna i pravnički ubedljivo argumentovana. On je bio vrhunski poznavalac tradicionalnog ustavnog prava, onog što počiva na konceptu suverenosti države, suverenosti naroda i načelu podele vlasti. Pored nastave, poštovao je, kao retko koji profesor, instituciju ispita, a naročito studenta-kandidata. Prividnu strogost, kojom se štitio, i teskobnu atmosferu masovnih ispita znao je da prekine lepom anegdotom ili doskočicom. Priča kaže da je profesora jednom, u vreme kada su mobilni telefoni bili retkost, hitno tražio predsednik Milošević, ali on nije prekinuo ispit, već je poručio predsedniku, preko sekretara Pravnog fakulteta, da će mu se javiti kad se ispit završi. Dakle, predsednik Republike može da čeka, studenti ne mogu. Mnogi pravnici koji su bili ili su danas na bitnim funkcijama i položajima u državi sećaju se profesora Markovića kao jednog od najvećih.
U nauci, Ratko Marković je ostavio svoj originalni pečat. Po mnogima, on je naš najveći ustavni pravnik na prelomu dva veka. To tvrde i oni koji nisu delili njegova politička uverenja i stavove. Kako neko jednom reče, da profesor Marković ništa nije napisao osim udžbenika „Ustavno pravo“ učinio bi dovoljno. Udžbenik „Ustavno pravo“ Ratka Markovića bez sumnje je klasik naše ustavnopravne književnosti. Kao što nije mario za kompjutere, do kraja ostajući veran drvenoj olovci, gumici i pisaćoj mašini, tako se nije oduševljavao ni novim konceptima u ustavnom pravu za koje je tvrdio da imaju sudbinu „barskog cveta“. Da zrele i najbolje godine nije proveo u politici, dosledno ostajući veran svojim političko-ideološkim uverenjima i kada je iz nje izišao, sigurno je da bi naša ustavnopravna nauka bila bogatija za još nekoliko vanrednih monografija.
Jedna od njegovih glavnih poruka bila je da Pravni fakultet u Beogradu predstavlja instituciju iznad svakog pojedinca, a da svaki nastavnik, na kojoj god poziciji ili funkciji da se trenutno nalazi, Fakultetu duguje mnogo. Stoga, profesor prava ima obavezu da uvek i svugde štiti Fakultet kao sopstvenu kuću. Bio je duboko svestan privremenosti i prividnosti „moći“ koja se zasniva na javnoj funkciji. Zato je profesor Marković mogao da se, spokojan i miran, vrati u polutamu svog fakultetskog kabineta kada je svojom voljom izišao iz aktivne politike i da ga napusti kada je osetio da je pravi trenutak za povlačenje i ustupanje predmeta mlađim nastavnicima. Na Fakultet se vraćao retko, po pravilu, kada je bio potreban mlađima ili kada je neko drugi izričito tražio njegovu pomoć. Darovao je mlade ljude koje je doveo na Fakultet tako da mu oni to nikada nisu niti će moći da vrate.
Biti naslednik Ratka Markovića na predmetu Ustavno pravo, na Katedri za javno pravo Pravnog fakulteta u Beogradu, nije svojstvo koje se stiče po automatizmu – izborom za redovnog profesora ili ispunjenjem nekih drugih formalnih uslova. Da bi se steklo to dostojanstvo neophodno je nositi težak „krst“ na svojim plećima – predano izvršavati nastavničke obaveze, neposredno i otvoreno odnositi se prema kolegama i zaposlenima na Fakultetu, biti odan instituciji Fakulteta i spreman odazvati se kad država pozove, ne radi lične promocije i materijalnog interesa nego iz dubokog uverenja da je to najbolje za državu i njene građane. Noseći taj „krst“ profesor Marković je doživeo i nepravde u svojoj kući – na Fakultetu, a još više izvan njega. Moralo je tako, jer je to sudbina „velikih glava“, kako učene ljude narodnog sentimenta nazivaju profesorovi seljaci u kraju od Požarevca ka Smederevu, u jednom pravcu, i ka Velikoj Plani, u drugom, i drugde, širom naše lepe Srbije, koju je profesor mnogo voleo. Profesor Ratko je bio „velika glava“. I još nešto…Bio je moj profesor. Odmorite profesore. Počivajte u zasluženom miru. Nek Vam je večna slava i pokoj duši.
U Beogradu, maja 2021. godine Vladan Petrov,
redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda
U predvečerje jednog od najvećih hrišćanskih praznika, Uskrsa, zauvek je napustio ovozemaljski život prof.dr Ratko Marković, penzionisani redovni profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je potpredsednik Vlade Republike Srbije (1994–1998. i 1998–2000. godine), sudija Ustavnog suda SFRJ (1991–1992), učestovao u pisanju Ustava Srbije iz 1990. godine, Ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine i Ustava Crne Gore iz 1992. godine. Bio je član pregovaračke delegacije Savezne Republike Jugoslavije na Mirovnoj konferenciji o Kosovu i Metohiji, koja je održana u Rambujeu marta 1999. godine. Njegov politički izlet u vršenje odgovornih državnih funkcija mnogi su osporavali zato što su kritikovali tadašnji režim, ali i najveći kritičari tog režima nisu osporavali njegovu stručnost i lično poštenje. I na tom poslu davao je celog sebe u interesu države. U zanatskom, nomotehničkom smislu, njegov doprinos u pisanju pomenutih ustava, pre svega Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, kao prvog postkomunističkog ustava je, po oceni stručne javnosti, teško nadmašiti.
Pravnička i akademska javnost je nepodeljenog mišljenja da je reč o jednom od izuzetno retkih, darovitih, savesnih i odgovornih profesora, kakvih ovaj fakultet nije imao mnogo kroz svoju istoriju. Ko je zapravo bio Ratko Marković? Rođen je 08. 12. 1944. godine u Požarevcu. U proleće 1944. godine, otac mu je poginuo na Sremskom frontu kao oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije. Nikada nije pronašao grob svoga oca. Majku, učiteljicu, novi režim seli iz Požarevca u Kruševac, i tu Ratko završava osnovnu školu i gimanziju. Odrastao uz majku, bez bližih i daljih rođaka, vaspitavan je patrijarhalno, u duhu starinskih vrednosti srpske porodice. U gimnaziji je bio jedan od najboljih đaka, zaljubljen u poeziju, ali i dela velikih ruskih klasika 19. i 20. veka. Upisao je Pravni fakultet u Beogradu i završio ga sa prosečnom ocenom 10. U to doba ova prosečna ocena bila je retkost. Svedok sam priče kolega koji su sa njim polagali ispit, da su po završetku ispita, studenti koji su bili u sali spontano aplaudirali. Završio je magistarske i doktorske studije i bio najbolji kandidat za asistenta na Fakultetu. Zbog nepotizma koji je tada vladao, vrata najstarije srpske naučne institucije za njega ostaju zatvorena sve do 01. 07. 1985. godine. Do tada, radio je na Institutu za uporedno pravo, potom na Stomatološkom fakultetu u Beogradu i na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Na Pravnom fakultetu u Beogradu je, na početku, predavao Upravno pravo, a neku godinu kasnije Ustavno pravo.
Smrću prof. Markovića srpska ustavnopravna nauka ostala je bez svog prvog pera. Premda nije spadao u red onih koji su lako objavljivali napisano, Marković je iza sebe ostavio raskošno naučno nasleđe, koje broji više od 350 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Njegovo naučno delo odlikuju nesvakidašnji analitički dar i suptilna teorijska poniranja. Istovremeno, on nije bio suvoparni teoretičar, jer je smelo iznosio svoje mišljenje, ma koliko ono bilo nepopularno, predlažući rešenja za praktične probleme našeg ustavnog sistema.
Njegov udžbenik iz Ustavnog prava, koji broji dvadeset izdanja, primer je literature koja je nadrasla svoju izvornu ulogu, izazivajući pažnju šire čitalačke publike. Reč je o štivu koje je postalo uzorni model za sve potonje pokušaje udžbeničke obrade ustavnog prava. Jasnost i elegancija izlaganja, koja je povremeno dosezala i književne domete, nije podrazumevala simplifikovanje ustavne materije. Njegov stil pisanja je možda najbliži onom kojim je negovao Slobodan Jovanović, u akademskim krugovima poznat kao „beogradski stil“. Rečenice su kratke, ponekad pune boja i živopisne. U njima ima reči koje se danas polako zaboravljaju (pod naletom stranih izraza), a krasile su srpski jezik. Njegovi opisi su pronicljivi, ponekad i ubojiti. Mnogi će ga pamtiti i po ličnim stavovima o raznim pitanjima iz svakodnevice, koje je objavljivao u listu „Politika“.
Ratko Marković se naučno izgrađivao bez podrške uticajnih. Titule i zvanja je sticao odricanjem od mnogo čega, mada je malo imao. Knjiga mu je bila sve u životu. Ne samo užestručna. Svaki njegov tekst pokazuje naučnu potkovanost. Odlikovala ga je skoro do kulta i perfekcionizma razvijena naučna savest i akademsko poštenje. Može se slobodno reći da je bio merilo za brižljivost, temeljitost, naučno poštenje. Nikada nije svojatao tuđe ideje, misli ili, ne daj Bože, tuđe rečenice ili tekstove.
Profesor Marković je voleo i poštovao svoje profesore i do smrti čuvao uspomenu na njih, kao što monah čuva ikone svetaca u manastiru. U svom kabinetu je čuvao uramljene fotografije svojih uzora, Milovana Milovanovića i Slobodana Jovanovića. O njima je govorio kao o svecima. Posle smrti prof. dr Dragaša Denkovića prikupio je sve njegove objavljene i neobjavljene tekstove i objavio ih kao posebnu knjigu. Dirljiv je bio njegov odnos sa prijateljima: sa njima je znao da zapeva, da ode u kafanu, ali i da zaplače nad ljudskim sudbinama.
Pored ljudi, do neshvaćenosti je voleo instituciju u kojoj je radio i naučno se dokazao. Bez obzira na nepravdu i šikanu kojoj je bio izložen do povratka na Pravni fakultet, u zgradu je ulazio sa posebnim osećanjem, kao u svetilište, hram. Ponašao se kao sluga i podanik Fakulteta. Bio je čvrstih moralnih uverenja, duševan, lišen svake zlobe i sujete. Za saradnike je birao one koji su kod njega dobili visoku ocenu odmah na početku studija, ali je bez njihovog znanja pratio njihovo dalje napredovanje kroz fakultet, kako u pogledu ocena, tako i u pogledu objavljenih radova. Skoro da nema mlađeg saradnika iz njegove oblasti interesovanja koji mu se nije obraćao za savet i mišljenje. Takav je bio i po odlasku u penziju.
Na nastavu i ispite je dolazio obučen kao da je posredi kakav ugledni međunarodni skup. Jedan je od retkih profesora koji je indeks uzimao samo kada je trebalo upisati ocenu i nije bila retkost da student dobije najvišu ocenu bez obzira na niže ocene iz drugih predmeta.
U vremenu poremećenih moralnih vrednosti na svim nivoima, profesor Marković će ostati upamćen po izuzetnosti: kao čovek po plemenitim ljudskim osobinama, a na akademskom postolju po čestitosti, poštenju i stilu ispisane pravničke proze bez premca.
Miljko Valjarević
