У четвртак, 9. децембра 2021. године, Правни факултет Универзитета у Београду био је домаћин трибине „Националним памћењем против ревизије историје“. Трибина је обележила изузетно важан датум – 9. децембра 1948. године донета је Конвенција Уједињених Нација о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Већ шест година 9. децембар се у свету обележава као Међународни дан сећања на жртве геноцида и спречавања злочина геноцида.
Трибину је поздравним обраћањем у име факултета отворила продеканка за међународну сарадњу, проф. др Јелена Лепетић, која је посебну добродошлицу упутила почасним гостима, преживелим логорашима из логора Јасеновац и Јастребарско међу којима су били чика Гојко Рончевић Мраовић и Смиља Тишма, најстарија народна посланица и оснивач Удружења логораша Јасеновца после Другог светског рата. Потом се присутнима у име свих студената Правног факултета обратио студент-продекан Алекса Шкундрић, који је истакао значај ове трибине и нужност да се страшни злочини никада не забораве. Након тога пуштен је филм „Апел логораша Јасеновца“ после чега је студент Лука Милошевић прочитао текст иницијативе САНУ за формирање Савета за национално памћење, као и списак чланова последњег одбора САНУ за скупљање грађе о геноциду против српског народа и других народа Југославије у 20. веку.
Факултет је имао част да први говорник трибине буде истакнути проф. др Гидеон Грајф, носилац одликовања председника Србије – златне медаље за изузетне заслуге, директор прва два српско-јеврејска центра „Свети Сава и Јехуда Алкалај“ у Београду и Јерусалиму, директор Међународне експертске групе ГХ-7 за Јасеновац и НДХ, као и аутор мултидисциплинарне трилогије о логору за истребљење Јасеновац и НДХ: „Јасеновац – Аушвиц Балкана, усташка империја окрутности“, „Усташко коначно решење, пре нацистичког коначног решења“ и „Алојзије Степинац, преобрати се или умри – 101 разлог зашто не може да буде светац“. Професор је одмах подстакао публику да му поставља питања јер је ову трибину видео као одличну прилику за отворен дијалог и дискусију. Публика је за професора имала низ питања о мотивацији за писање обимне трилогије, методама које је професор користио да би разграничио чињенице од лажи, потешкоћама са којима се сусретао током свог истраживања, сличностима и разликама између усташа и нациста, као и потреби да се истина сачува од ревизионизма. Проф. Грајф је истакао да му је жеља за откривањем истине била звезда водиља током његовог рада и да није никад устукнуо, нити планира да устукне од даљег рада, иако на недељном нивоу добија претећа писма. Историјско истраживање је научно истраживање са тачно утврђеним методама, тако да он прати чињенице и оно што му докази говоре, и увек се труди да буде изразито објективан и да својим истраживањем никоме не нанесе штету. Професор је посебно нагласио да су његове књиге прве у науци које пореде Аушвиц и Јасеновац, као и нацисте и усташе. За разлику од нациста који су избегавали директан контакт са својим жртвама, усташе су посебно волеле да „окрваве“ руке и степен зверстава која су починили над логорашима указује на озбиљну патологију, поготово када се узму у обзир чињенице да је проф. Грајф успео да изброји чак 57 начина убијања које су усташе практиковале и приметио да су једино усташе имале логоре за децу. Такође, њих је покретала не само њихова крвожедност, већ и похлепа – веома често су слали људе у логоре да би могли да им заплене и отму имовину.
После проф. Грајфа, присутнима се обратио проф. др Борис Беговић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији, као и уредник зборника „Правни поредак Независне државе Хрватске“. Професор је говорио о настанку зборника који је плод научног скупа истог назива и хипотези која је тада постављена и проверавана, а то је да је Независна држава Хрватска заиста била права држава са свим државним атрибутима. Осврнуо се на радове својих колега и професора Правног факултета који су из перспективе својих дисциплина испитивали споменуту хипотезу, као и на закључке до којих су дошли: већина се у својим радовима сложила да је НДХ заиста била држава, те да је геноцид био један државни пројекат у којем су учествовале све државне структуре са циљем истребљења непожељних. Темељи овакве државе, међутим, нису били млади – поставила их је хрватска политичка и интелектуална елита већ после Првог светског рата, а њихов легитимитет потврђује и став Хрватске данас, где државни челници и политичари представљају НДХ као резултат историјске жеље хрватског народа за независношћу, а поздрав „за дом спремни“ описују као стари хрватски поздрав. Проф. Беговић је на крају истакао да је на свакоме од нас да одлучи шта ће урадити са знањем које поседује, јер знање само по себи је потребан, али не и довољан услов да би се ствари промениле и да би се проширила истина.
На крају трибине обратио се амбасадор републике Јерменије, Њ.Е. Ашот Овакимјан преко webex платформе. Амбасадор је говорио о доношењу Конвенција Уједињених Нација о спречавању и кажњавању злочина геноцида 1948. и појму геноцида у контексту Јерменије и геноцида извршеним над јерменским народом. Истакао је да су образовање и памћење најважније оружје у спречавању злочина геноцида, али и средство против брисања и ревидирања историје.
Трибину су оплеменила и уметничка дела која су била део изложбе „Јасеновац – право на незаборав“ у седишту Уједињених нација у Њујорку. У питању су макета логора Јасеновац који је био чак шест пута већи од логора Аушвиц, као и скулптуре уметнице Катарине Трипковић.
Више слика у галерији овде
